ISPOVEST RATKA BULATOVIĆA, KOJEG SU NATO BOMBE OSTAVILE BEZ NOGU: Bukvalno su me prepolovili, NEKAD BOLI NEPODNOŠLJIVO!

Foto: ST/V. LUKIĆ

Ratko Bulatović preživeo pakao

Ratko Bulatović živi bez obe noge. Sa jakim fizičkim bolovima, koji su mu ipak podnošljiviji nego teški košmari i živa sećanja na tu krvavu noć 30. aprila 1999, kada je osakaćen usled NATO bombardovanja zgrade Generalštaba u centru Beograda.

Bulatović, tadašnji pomoćnik načelnika Gradskog štaba za civilnu zaštitu, priča za Srpski telegraf da ni 22 godine posle ne može da zaboravi prizore stradanja. I danas su pred očima ruševine, ranjeni...

- Prepolovljeno mi je telo. Prepolovljen sam. Ja živim svakoga dana s tim ranama - 365 dana, sve ove 22 godine, koliko je prošlo od početka NATO agresije na našu zemlju. Svega se sećam tako živo i do detalja da mi se čini da se to desilo, maltene, juče. Te stravične slike nikada ne mogu da izblede niti da se potisnu ili zaborave.

MOJI SAPATNICI

Užas i strahote čiji je svedok bio i zbog dužnosti koju je obavljao često se jave i u snovima.

- Živim 22 godine sa fizičkim bolovima. To su tzv. fantomski bolovi, o kojima čak i lekari ne znaju sve. Mogu da budu veoma teški, nepodnošljivi, užasni. Sreća što se ne pojavljuju tako često, bar u mom slučaju. Nažalost, neki moji sapatnici trpe ih svakodnevno. Uzimaju lekove, injekcije, neki su došli i do morfijuma. Ipak, teže su rane na duši, psihičke traume. Sanjam te bombe, užase eksplozija.

Opet bi nas bombardovali da nije Vučića Bulatović veruje da će istorija ispisati istinu i da će jednog dana pravda biti zadovoljena: - Nisam političar, analitičar. Ali, prema mom mišljenju, Alijansa je zločinačka organizacija koja napada druge zemlje, razara, ubija, uništava. Menjaju se geostrateške pozicije i toj agresivnoj politici, verujem, ubrzo će doći kraj. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić vodi briljantnu međunarodnu politiku. Inače, nas bi možda opet bombardovali. Održava veze sa svim svetskim moćnicima - ruskim, kineskim, američkim predsednicima. Evo vidite šta je uradio s vakcinama. Svaka mu čast. NATO države još nemaju vakcine, krale su jedne drugima medicinsku opremu na početku pandemije. Kod nas imaš četiri vrste cepiva, možeš da biraš - hoćeš rusku, kinesku, američki, oksfordsku. Supruga i ja smo se prijavili, ali samo za rusku vakcinu, čekamo da nas pozovu.

Od prvog dana NATO bombardovanja, 24. marta 1999, bio je na terenu s kolegama iz štaba. Njihov zadatak je bio da posle dejstva agresora izađu na lice mesta i pruže pomoć ranjenima, pomognu vatrogasnoj službi u gašenju požara, raščišćavanju ruševina, otklanjanju kvarova...

- I tako je bilo 37 dana, do te kobne noći 30. aprila, kada smo posle prvog dejstva po zgradama Generalštaba i Saveznog MUP izašli na lice mesta. Pohitali smo da pomognemo ranjenima. Slika je bila jeziva. Plamen, dim. Na sve strane poginuli, ranjeni... - priča Bulatović.

Do tada se, objašnjava, nije desilo da se NATO agresori u kratkom vremenskom intervalu vrate i deluju po istom objektu. Znalo se da će nakon prvog dejstva spasilačke ekipe izaći na lice mesta. Ali te noći, prvi put, bilo je drugačije.

- Odlučili su se za bezumni, zločinački čin i nepunih 10 minuta nakon prvog udara ponovo su granatirali Generalštab. Taman što smo stigli na lice mesta, nije prošlo ni nekoliko sekundi, dobili smo obaveštenje preko radio-stanice: "Sklanjajte se, ide novi udar." Vremena za sklanjanje nije bilo...

Začuo je dve jake eksplozije, pao, izgubio svest. Probudio se sledećeg dana, u šok-sobi Urgentnog centra.

- Bio sam priključen na aparate. Nisam mogao da govorim. Jedan lekar dao mi je papir i olovku. Napisao sam: "Imam li noge?" Sumnjao sam jer sam bio čaršavom prekriven, takoreći, do brade.

Zadovoljan sam brigom države Bulatović je korisnik ortopedskih pomagala. Kad izlazi, stavlja proteze, a po kući koristi kolica. Zadovoljan je odnosom države prema ratnim vojnim invalidima, koji su, kako kaže, sad na svaki način zbrinuti. - Sadašnja vlast čini sve kako bi ratni invalidi bili, pre svega, materijalno obezbeđeni. Imamo adekvatna primanja - dodatak za tuđu negu i pomoć, pa za ortopedska pomagala, proteze se menjaju na svakih pet godina. Svakih sedam godina ratni vojni invalid ima pravo na vozilo u klasi onog juga, koji se više ne proizvodi, ali se uplaćuje iznos u vrednosti automobila. Podržava istrajnost države da obeležava početak NATO bombardovanja, uprkos pritiscima sa zapada da se o tome ćuti.

Okrenuo se, bez reči i izašao iz sobe. Dva sata posle potvrđeno mi je da sam ostao bez nogu. U 40. godini.

NEBESKE INFUZIJE

Strašna je to sudbina, teške su to muke, ali živ čovek, priča Bulatović, nije ni svestan koliko može da izdrži:

- Čovek mora da se pomiri sa stvarima koje ne može da promeni. Verovatno dobijam nebeske infuzije od samog Gospoda Boga. Ali ja sam samo jedan iz nepregledne kolone hiljada stradalnika, mučenika, žrtava NATO bombardovanja. Porušili su škole, bolnice, škole... Ništa im nije bilo sveto. Poginulo je 78 dece. Sve zarad nasilnog, siledžijskog otimanja jednog dela naše teritorije - KiM, a pod velom da to čine zarad zaštite ljudskih prava i borbe za demokratiju. To ne sme da se zaboravi. Niti oprosti, bar što se mene tiče. Treba da se izvine i plate ratnu odštetu, koja je, prema studijama nekih eksperata, preko 100 milijardi evra.

 

Nevina krv U rano proleće leta Gospodnjeg Hiljadu devesto devedeset devete Bombe NATO pakta spržiše moje Butine, kolena, cevanice, pete I dok ovih godina, ovako prikraćen Između zemlje i neba šetam Razmišljam, dobro je što sam ipak živ Da im još malo i ovakav smetam Da ih podsećam na brojna zločinstva, Da ih opominjem, da im prkosim Pred pokoljenjima, oni nek se stide, A ja svoje rane sa ponosom nosim U reku nevino prolivene krvi Što nemirno huči, bučno kao slap, Znam nisam jedini nit zadnji nit prvi Koji u nju prosu jednu svoju kap Ova moja reč nemoćne utehe Neka se daleko, čak do neba čuje, Ja im ne opraštam, davno je rečeno Da krv nevina nikad ne miruje. (Ratko Bulatović, napisano 2019)