PRIČA KOJA JE RASPLAKLA SRBIJU: Marijana i Marko sami brinu o nepokretnoj baki, a evo šta bi želeli da dobiju na poklon

Foto: Privatna arhiva

Mama nam je umrla pre tačno godinu dana. Od tada se brat Marko i ja brinemo o baki LJiljani, jer nas je i otac napustio i više ne dolazi.

Ovim rečima za "Novosti" Marijana Dačević (10) iz Suvog Dola kod Blaca, bez još postavljenog pitanja, objašnjava kako žive njen brat Marko (14) i ona. Iako je legla ranije da bi se naspavala, jer zbog škole ustaje u pet časova, malena devojčica koja je, prema rečima njene bake LJiljane, preko noći odrasla, kao prava domaćica odmah nas pita da li želimo kafu.

- Marijana je, nažalost, prinuđena da se bavi svim ženskim poslovima u kući. Sprema hranu, čisti, kuva, brine se o meni, sređuje me, oblači... Meni je nedavno zbog gangrene amputirana noga tako da se njih dvoje sami brinu i o meni - ne skrivajući tugu govori baka LJiljana iz kreveta smeštenog u krajičku dnevne sobe.

Foto: Privatna arhiva

Ne skriva baka svoj očaj zbog sudbine koja je zadesila ovo njeno dvoje mališana. Zbog toga najviše krivi svog sina koji je napustio svoju decu i ne brine se više o njima.

- Da mogu barem da im zamenim roditelje... Volim ih više nego svoj život... Ali, nažalost, ne mogu da im pomognem. Umesto ja njima, oni pomažu meni - uzdišući priča baka LJiljana i nevešto skriva suze od unučadi.

BEZ DRUŽENJA I IGRE MARIJANA se bori koliko može sa svim kućnim poslovima ali mi je mnogo žao što je lišena igre i druženja sa drugaricama. Nedavno mi je rekla: "Bako, ne mogu da pozovem drugarice, nemam vremena a i kuća nam nije okrečena", priča nam baka LJiljana i u šali dodaje da je devojčica sama sebi i frizer. - Pokušala sam da je podšišam, ali pošto nisam uspela kako treba, ona je sama uzela makaze u ruke i završila šišanje. Tako je to kad su dobri, a prepušteni sami sebi...

Kaže i da žive od svega 8.000 dinara, koliko iznosi njena socijalna pomoć, i da preživljavaju zahvaljujući humanim ljudima.

- Mnogo nam je pomogao Dejan Milošević iz Kuršumlije. Kupio nam je električni šporet i ogrev, jer ni drva nismo imali nego neko šiblje koje je Marko uspeo da iseče i donese - priča LJiljana.

Bakinu priču pažljivo je slušao unuk Marko sedeći na krevetu iza nje. Dok smo ga hvalili da je dobar i odgovoran, da je dečak a već glava kuće, vesela i vedra Marijana nas pita šta to znači, ali nam odmah daje do znanja da joj brat pomaže i u mešenju hleba.

Foto: Privatna arhiva

Ona je i odlična učenica dok njen brat koji jedan dan pohađa nastavu a drugi boravi kod kuće, stidljivo kaže da nema kompjuter putem kojeg bi pratio onlajn nastavu. Zato posle dužeg razmišljanja na pitanje šta im najviše nedostaje, kaže da je to internet jer je televizor koji su dobili od humanih ljudi priključen na antenu koju im je poklonio komšija.

- Da nije dobrih ljudi, mi zaista ne bismo mogli da preživimo. Deca su mala a ja nemoćna - ponavlja baka čiju priču zamišljeno sluša Marko, dok se Marijana trudi da ukućanima popravi raspoloženje.

Ova malena devojčica koja na plećima nosi preveliki teret uvek je vesela. Na pitanje šta bi želela da dobije i šta joj najviše nedostaje, a ona kao iz topa odgovara:

- Sve mi treba. Volela bih da imamo novi krevet za baku, a za mene i Marka kako bude, jer ja spavam na podu. A bato bi sigurno voleo da dobije "frezu" ili traktor.

Foto: Privatna arhiva

Marko potvrdno klima glavom i kaže da sam sređuje dvorište i nabavlja namirnice ali da je uvek pri ruci sestrici i baki za sve što zatreba.

- Sada još ne mogu više da radim i doprinesem da živimo bolje, ali ću se čim još malo odrastem zaposliti. Gledaću i da osim mojim baki i sestri, pomognem i svima kojima je pomoć potrebna - govori nam ozbiljno ovaj dečak svestan obaveza koje su mu nepravedno pripale, ali zbog kojih se ne žali, već samo želi da bude još više od koristi.