POTRESNA ISPOVEST O PAKLU ANOREKSIJE! Branka je imala samo 38 kilograma: Videle su mi se kosti, nisam imala snage ni za šta!

Foto: printscreen/PRVA

Branka Lazić

- Sve kosti su mi se videle. To je stvarno strašno bilo. Nosila sam veličinu odeće koju sam nosila kad sam bila treći ili četvrti razred, a u nekim slučajevima mi je i ta veličina bila velika. Kada sam stigla na 38 kilograma, osetila sam da ne može dalje, da ne može dole, jer telo je iscrpljeno. Nisam imala snage ni za šta - ispričala je Branka.

Dodaje da je u tom trenutku sebi izgledala "izdefinisano", što je bila jedna od najvećih zamki ovog poremećaja.

Čitava njena borba počela je naizgled bezazleno. Slušala je komentare koji pristižu iz okruženja i shvatila da mora nešto da promeni.

- To počne uglavnom od toga kako okruženje vidi tu osobu. I kod mene je počelo tako što sam bila krupnija u školi i krenule su šale: "Jao, ti si debela", "Samo jedeš", "Pogledaj na šta ličiš", ne samo od prijatelja već i porodice - kaže ona za Prvu.

Tako je odlučila da njen tipičan doručak bude svega 20 ili 30 grama osvenih pahuljica, malo lana i voda.

- Uvek sam razmišljala o tome koliko ću pojesti, da li će mi biti mnogo. Nisam mogla normalno da legnem da spavam ako ne uradim nešto što sam sebi zacrtala za taj dan, na primer, da sve bude složeno "pod liniju" ili ako imam da uradim pet zadataka, pa ne uradim peti, mučim se celu noć. I onda sam sve povezivala sa tim: "Aha, pet kila ću se ugojiti" - objašnjava Branka.

 

Udruženu sa anoreksijom gotovo svaka druga osoba razvija i poremećaj bulimije, što se dogodilo i njoj.

- Meni je zapravo bulimija bila uteha zbog svih stvari u životu, što se tiče ljubavi, prijatelja, porodice. Eto, taj period između fakulteta i kraja škole, kada sam shvatila da se selim menjao mi se ceo život, bila sam tužna i nisam mogla da prihvatim i jedinu utehu sam našla u tom prejedanju i povraćanju hrane. Kada pojedem kolač na slavlju, ja samo razmišljam kada ću izaći odatle i otići kući trčeći da to sagorim ili, na primer, ako ne smršam, neću dobro uraditi kontrolni ili ako ne uradim vežbe taj dan razmišljala sam kako će mi sutra biti loše u školi. Sve sam stvari povezivala s izgledom, s tim kilogramima, brojevima. Dosta sam se plašila vage, svako jutro sam se merila kad ustanem - ispričala je ona.

Dodaje da često nije imala snage da dođe od kuće do škole, a kada je napolju 30 stepeni, dok je drugima bilo vrućina, njoj je bilo hladno.

- I moji roditelji su mislili: "Ti si smršala jer su ti ljudi to govorili, nije to anoreksija" ili na primer, kad sam mami rekla da imam problem, bulimiju i da mi je potrebna pomoć, ona je negirala. "Ma daj, šta lupetaš? Nemoj molim te o tome da pričaš, to su gluposti", govorila mi je - priseća se Branka.

Foto: printscreen/PRVA

"Ona je mršava, hoću da budem kao ona"

- Kada dete roditelju kaže: "Ona je mršava, hoću da budem kao ona", to je rečenica kad roditelji treba da se zapitaju šta nije u redu sa njihovim detetom - sugeriše Branka.

Prelomni trenutak je bio kada je osim kilograma, primetila da gubi i prijatelje, pa i sopstveni život.

- Kad sam shvatila šta me zapravo usrećuje u životu, da su to ljudi oko mene, koji me razumeju, moji prijatelji, porodica. Shvatila sam da ću te ljude ponovo izgubiti kao što sam ih već izgubila, a to mi stvarno ne treba u životu - objasnila je.

Nakon ovog saznanja, uz podršku porodice i jaku volju uspela je da pobedi anoreksiju.

- Pojela sam ceo doručak danas, imam snage da učim i radim druge obaveze u toku dana i dobro se osećam. Zadovoljna sam svojim telom i izgledom - zaključuje ona.