Njihova kandila stižu i do Novog Zelanda: Pančići su majstori kojima se veruje

Foto: ST/N. MANDIĆ

Kandilo

Majstorsko umeće i spretne ruke, "preporučili" su još davne 1956. godine, mladog alatničara Vukašina Pančića, da u Patrijaršiji u Beogradu oformi crkvenu manufakturu. Sve svoje znanje on je preneo sinu Vladimiru, potom i unuku Filipu. Tako su se godine zajedničkog strpljivog rada i poštovanje svih tekovina starog zanata, utkale u ono najvažnije: Pančići su majstori kojima se veruje.

- Sve što izrađujemo i dan-danas radimo pomoću kalupa i alata koje je otac osmislio i napravio - priča Vladimir Pančić. - Za materijal na kom će pokazati sve čemu je vičan, odabrao je mesing jer je najkvalitetniji i najotporniji. Nepogrešivo "sito vremena" pokazalo je da je bio u pravu. Ljubav prema ovom poslu preneo je na sve ukućane.

POLIJELEJI VELIKI IZAZOV - ODUVEK smo želeli da se okušamo u izradi polijeleja, velikih svećnjaka-lustera za crkve - priča Vladimir Pančić. - Mada je to veliki izazov, uspeli smo, i dosad uradili četiri. Pozlaćen, prečnika dva metra za crkvu u Beloj Palanci, jedan na dva nivoa za bogomolju u Stepanovićevu, potom za Hram Svetih apostola Vartolomeja i Varnave u Rakovici i jedan za patrijaršijsku prodavnicu u Beogradu.

Ponosni su Pančići što je njihov Vukašin prvi u Srbiji, posle Drugog svetskog rata, počeo da izrađuje crkvene predmete od mesinga za srpsku Patrijaršiju.

Glas o dobrom majstoru brzo se pročuje, pa ne čudi što je 1956. usledio poziv od upravnika Patrijaršije da u njoj oformi radionicu.

Foto: Tanjug/Z. ŽESTIĆ

- U njoj je radio kad god je mogao - kaže Vladimir. - U to vreme komunizma, to je bio put kojim se ređe ide. Ubrzo se saznalo da "radi za crkvu", pa je za 10 godina promenio 12 preduzeća. Kad su mu u radnoj knjižici jednom videli pečat sa krstom komentarisali su, misleći na crkvu, da "radi u firmi koja se gasi". Ali, on nije odustajao. Kada je početkom sedamdesetih, na beogradskoj Čuburi, otvoren Gradić Pejton, prvi zanatski centar u socijalističkoj Jugoslaviji, tata je u njemu otvorio radnju. I neprekidno je radio do smrti.

"KRSTILA" GRADIĆ PEJTON - KADA je otvoren zanatski centar u Jugoslaviji, na Čuburi u Beogradu, na televiziji se emitovala serija "Gradić Pejton" - priča nam Ivanka Pančić. - Čim je suprug otvorio radnju, otišla sam da vidim kako sve to izgleda. Bila sam oduševljena, pa sam pred svim zanatlijama uzviknula: "Jao što lepo izgleda, kao gradić Pejton". Potom su zanatlije u šali počele tako da ga zovu, a onda i Beograđani. Ostalo je tako do dan-danas.

Potomci su nastavili Vukašinovom utabanom stazom. Uz njih četvoro, zaposleno je još na presama, strugovima i pomoću raznog "sitnog" alata, rade tako da svaki kupac bude zadovoljan, da zamerki nema.

Filip od patrijarha Irineja prima Gramatu u ime dede

- Koliko god da smo osavremenili proizvodnju, mnogo posla i dalje radimo isključivo ručno - objašnjava Vladimir. - Da bi se, na primer, jedno zahtevnije kandilo kompletiralo, potrebno je bar pedesetak faza uraditi ručno. Za to su potrebni veština i mnogo strpljenja. Moramo i da dobro ispratimo sve etape zaštite mesinga, bilo da je reč o grebenovanju, pozlati, niklovanju, srebrenju ili patiniranju. Zato i radimo po deset sati dnevno, ali uvek predano i sa mnogo ljubavi. Nadamo se da će tako raditi i naši potomci, jer samo tako valja.

Foto: Tanjug/O. TOSKIĆ

Patrijarh Irinej

Za svoj rad i doprinos Crkvi, Vukašin, Ivanka i Vladimir Pančić, dobili su mnogobrojna priznanja, ali su im kažu najdraže Gramate koje su dobili od patrijaraha Pavla i Irineja.

- Iz svetih ruku patrijarha Pavla, moj Vukašin je dobio dve, a ja jednu Gramatu - ne skrivajući ponos govori Ivanka Pančić. - I naš Vladimir je svojim radom zaslužio dve gramate. Jednu je od Njegove svetosti patrijarha Irineja, primio lično, a drugu je za njega primio Filip. Mnogo sam srećna što je moj unuk pre šest godina odlučio da nastavi dedinim i očevim stopama, a nadam se da će jednog dana tako odlučiti i njegovi potomci.