(FOTO) Novinar Srpskog telegrafa u kasarni "Vojvoda Živojin Mišić" u Valjevu: Bio sam vojnik 72 sata!

Foto: Srpski telegraf

Novinar Srpskog telegrafa u vojsci

Brzo sam se dogovorio sa ljudima iz Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane.

- Odredili smo vam Valjevo. Idete u jedinicu Komande za obuku u Drugi centar za obuku u Valjevo. Javićete se u kasarnu 10. decembra - rekao mi je glas s druge strane žice.

Na putu do Valjeva nisam razmišljao šta će me zateći iza ograde kasarne "Vojvoda Živojin Mišić". Hteo sam da izbegnem predrasude.

 

 

DAN PRVI

U kasarni me dočekalo ljubazno osoblje - poručnik Jelena Patrić i zastavnik prve klase Radenko Vuković. Naravno da njihove činove tada nisam znao, ali mi je poručnik rekla da sam stao baš kako treba dok smo hodali rame uz rame do prostorije gde ću zadužiti uniformu. Kakav vojnički instinkt, pomislio sam i sebi dizao vojni moral.

Svukao sam se do gaća, probajući delove uniforme koja će biti sve što ću nositi naredna tri dana. Majica, potkošulja, košulja, duge gaće, pantalone, vetrovka, opasač, uprtači, vojničke čizme, beretka. Spreman da se potpuno infiltriram u decembarsku klasu, prethodno sam upoznao komandanta Drugog centra, pukovnika Zorana Smiljanića.

- Mirno! Nadesno ravnajs! - orilo se na pisti prema kojoj sam koračao da upoznam klasiće.

Saznajem da ih je bilo 101, kada su 1. decembra prešli kapiju centra. Deseti dan je od tada, a već ih je nešto manje.

Foto: Srpski telegraf

I nežniji pol u stroju

- Interesantno je da su odustali samo muškarci. Žena je bilo 19, sve su i dalje tu - priča mi Vuković.

Mladiće i devojke sa puškama o ramenu prekidamo usred priprema za dan kada će se čašću i životom zakleti Srbiji da će je braniti. Priključujem se drugom vodu, kojim komanduje potporučnik Blaža Bogdanović i hvatam korake u uvežbavanju zakletve.

- Nestoroviću, ispravi tu pušku, kako je to držiš, pobogu. Tako... Je l' to jasno? - pita Bogdanović.

- Jeste, gospodine potporučniče - odgovara vojnik iz Leposavića.

- Nema u vojsci jeste, moj Nestoroviću, samo razumem - odsečno će mladi oficir.

Posle intenzivnog uvežbavanja odlazimo u streljanu, jer se sutra ide na pokazno gađanje. Devet metaka zadužiće svaki od vojnika - tri za probu, a šest za bodovanje. Isti broj dijabola dobijamo i za ovo probno gađanje, ja metu probijam pet puta.

- Važno je da su grupisani. Nije loše - pohvaljuje me kapetan Radan Lukić.

U 17 časova svi prisustvujemo spuštanju zastave. Večera je dva sata kasnije, na nju četa ide zajedno, u koloni po dvoje. Obroci su, primećujem, obilni. Čuveni vojnički pasulj redovno je na meniju, a za svaki obrok može da se bira jedno od dva jela. Marenda, ili što bi rekli užina, četvrti je obrok, za poneti.

Foto: Srpski telegraf

Vojnički ručak

Povečerje delimično prolazi u čišćenju čizama. Obuvaju se papuče, dok se obuća glanca napolju. Na ulazu u bataljon, zgradu u kojoj su spavaonice, stoji osoba zadužena za pregledanje obuće. Priznaje se samo savršeno oribana čizma. U 22 časa gasi se svetlo, ali mnogi u san utonu daleko pre tog trenutka.

DAN DRUGI

Buđenje je u šest sati, zatim sledi postrojavanje čete na pisti. Posle doručka, na redu je fiskultura, koja mora da se završi do 7.30, kada je podizanje zastave. Tog jutra imao sam čast da podignem srpsku trobojku i taj osećaj ponosa pamtiću dok sam živ.

Kraj jutarnje smotre počinje obukom koja traje do večere, a tog dana, mog drugog u voojci, bio je planiran odlazak na pokazno gađanje u Sedlare, vojno strelište udaljeno oko pet kilometara. U stroju po dvoje krećemo tamo i odmah po dolasku stavljamo šlemove, zbog bezbednosti.

Po povratku u kasarnu ručali smo, a onda nas je čekala obuka na poligonu za sutrašnje gađanje. Do večere smo još jednom prošli program za zakletvu, zatim i sve iste stvari kao prethodnog dana. Tada sam osetio koliko dugo traje dan u vojsci, koji se više od 15 sati provodi u uniformi. Mislio sam da me žuljevi i bol u zglobu od nerazgažene leve čizme nikad neće proći.

DAN TREĆI

Trećeg dana išli smo u Sedlare na gađanje. Komandiri vodova su generalno bili zadovoljni učinkom, a moj rezultat neka ostane vojna tajna.

Ručak je bio moj poslednji obrok u kasarni, posle čega sam se vratio u realnost. Svestan da tri dana nije isto što i šest meseci, ni sada ne znam koliko bih odoleo svim izazovima koje vojna obuka donosi. Ali, živeći nakratko sa svim tim mladim ljudima i posmatrajući ih kako se uporno nose sa teškim zadacima, siguran sam da se, bogatiji za ovo iskustvo, svojevremeno ne bih pozvao na prigovor savesti.