KRENUO STOPAMA REGANA I BUŠA: Panami preti nova američka invazija, Tramp otvorio bolne rane iz 80-ih (VIDEO)

Najava novoizabranog američkog predsednika, Donalda Trampa, da ponovo preuzme kontrolu nad Panamskim kanalom, otvorila je stare rane Panamaca, koji su se decenijama borili da povrate suverenitet nad plovnim putem koji povezuje obale Tihog i Atlantskog okeana.

Tramp se požalio na "smešno visoke tarife" za američke brodove koji prolaze kroz Panamski kanal i zapretio da će ga vratiti pod kontrolu Vašingtona. Republikanac je kanal nazvao "vitalnim nacionalnim bogatstvom" za SAD.

Odgovarajući na reči Donalda Trampa, predsednik Paname, Hoze Raul Mulino, rekao je da svaki metar Panamskog kanala pripada Panami.

- Svaki metar Panamskog kanala pripada Panami, tako će i biti. Ne može se razgovarati o suverenitetu i nezavisnosti naše zemlje - rekao je on.

Nekoliko desetina demonstranata održalo je danas protest ispred Ambasade SAD u Panami zbog izjave Trampa da bi Amerika trebalo ponovo da preuzme Panamski kanal. Okupljeni su nosili transparente na kojima je pisalo ''Donald Tramp, javni neprijatelj Paname" i apelovali na novoizabranog američkog predsednika da ne pokušava da vrati kanal u vlasništvo SAD.

Foto: shutterstock

Sve ovo je podsetilo na period koji je prethodio američkoj invaziji na Panamu, 1989. godine, kada je Vašington pokušao da instalira političku garnituru u Panami, spremnu da opet pregovara o već dogovorenim uslovima povratka kanala pod suverenitet Paname.

Izvori bliski novom američkom predsedniku, otkrili su za New York Post da Tramp "preferira" bivše američke predsednike koji su vršili ekspanziju na kontinentu i doprineli širenju teritorije Sjedinjenih Država.

Kada se garnitura američkih "jastrebova" ustoličila na vlasti, pobedom Ronalda Regana na predsedničkim izborima, 1980. godine, odlučeno je da se ide na reviziju Ugovora o Panamskom kanalu iz 1977. godine, između SAD i Paname, koji su potpisali američki predsednik, Džimi Karter, i panamski lider, Omar Torihos Herero.

Ugovorom je predviđeno da Panama povrati suverenitet nad kanalom 1. januara 2000. godine.

Za razliku od pomirljivog Kartera, Regan je još u toku predsedničke kampanje izjavljivao:

- Mi smo ga (misli se na kanal – prim. aut.) kupili, mi smo za njega platili, on je naš i mi treba da kažemo Torihosu i kompaniji da ćemo ga i zadržati.

U tom smislu, nova američka administracija, tragala je za pogodnom osobom u Panami, koja bi pristala da izvrši reviziju Ugovora iz 1977. godine.

Nakon pogibije generala Torihosa u avionskoj nesreći, 31. jula 1981. godine, kojeg su SAD smatrale "velikim nacionalistom" i protivnikom revizije Ugovora, nestale su personalne prepreke u realizaciji ovog važnog američkog spoljnopolitičkog cilja. Izbor je pao na Manuela Antonija Norijegu.

Norijega je još 1950. godine, počeo sarađivati sa američkim obaveštajnim službama, kada im je dostavljao informacije o levim strujanjima među studentima i oficirima na Vojnoj akademiji u Limi (Peru). Obaveštajne usluge su postale ugovorne, 1966. godine.

Nakon dolaska na vlast generala Torihosa, Norijega je imenovan za posrednika između panamskih i američkih obaveštajnih službi. Na tim poslovima, razvijao je špijunsku mrežu koja je panamskom režimu služila za praćenje političkih oponenata u regionu, a Vašingtonu u otkrivanju i sprečavanju rastućeg komunističkog uticaja u okolnim zemljama.

Svoju lojalnost i odanost, Norijega je pokazao u ratu protiv levičarskih pobunjenika u Nikaragvi (1979) i El Salvadoru (1980). Zato ga je Reganova administracija stavila na platni spisak CIA, sa 200.000 dolara godišnjih uplata.

Norijegin uspon počinje postavljenjem za šefa Nacionalne garde, 1983. godine, gde je zamenio generala Rubena Darija Paredesa, koji je podneo ostavku nakon što je optužio američkog ambasadora, Everta Brigsa, da neformalnim kanalima komunikacije kontaktira panamske oficire. Kako je vojska imala najvažnije mesto u političkom životu Paname, Norijega je držao u rukama najvažniju polugu vlasti i postao je faktički gospodar zemlje.

U Panami su 1984. godine, održani predsednički izbori na kojima je pobedio Arnulfo Arijas, pripadnik političke garniture koju je general Torihos svrgao u vojnom puču, 1968. godine. Međutim, Arijas nije imao podršku Vašingtona, koji je izrazio nezadovoljstvo njegovom pobedom, smatrajući da bi "politici i vlasti doneo beleg neželjenog ultranacionalizma".

Uz podršku SAD, Norijega je koristeći se nasiljem i falsifikatima, uspeo da poništi pobedu Arijasa i na mesto šefa države ustoliči Nikolasa Barletu, čiju kampanju su finansirale SAD. Američki državni sekretar, Džordž Šulc, prisustvovao je inauguraciji Barlete, izjavivši da je njegova pobeda "iniciranje procesa demokratije".

Sledeće godine, Norijega je postavljen na mesto predsednika Vlade, čime je prigrabio svu vlast u zemlji, pa se činilo da pored njega i marionetskog predsednika Barlete, SAD imaju odgovarajuću političku strukturu u Panami, sa kojom se može pregovarati o reviziji Karter-Torihos ugovora.

Međutim, pokazalo se da Norijega baš i nije voljan da ide na reviziju Ugovora o Panamskom kanalu iz 1977. godine. Zato su SAD već krajem 1985. i početkom 1986. godine, počele da preispituju njegovu korisnost, odlučivši da ga uklone. Pritom, opozicija Norijeginom režimu, koju su činile ličnosti koje su svrgnute vojnim pučem 1968. godine, sada je javno izrazila spremnost da se izvrši revizija Ugovora, pa su SAD ocenile da je opozicija daleko pouzdanija u zaštiti američkih interesa.

Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, Džon Poindekster, krajem 1986. godine, direktno je zatražio od Norijege da podnese ostavku. Optužbe su bile sledeće:

1) učešće u prometu droga u Centralnoj Americi i povezanost sa kolumbijskim narko-kartelima;

2) ekonomska pomoć Kubi i Nikaragvi;

3) odbijanje naloga da se poveća podrška “kontrašima“ u Nikaragvi i asistira u planiranju scenarija za invaziju na Nikaragvu;

4) odbijanje da se panamska teritorija koristi u službi napada na Nikaragvu i El Salvador, koji bi trebalo da izvrši SAUTKOM (američka Južna komanda), instaliravši se u panamskoj kanalskoj zoni na petnaest godina.

Pošto je odbio da se povuče, SAD su zavele ekonomske sankcije Panami, 1987. godine, koje su pogodile najsiromašnije slojeve stanovništva, koji su predstavljali Norijeginu najveću podršku. Pogođeni sankcijama, široki slojevi stanovništva su izašli na ulice da protestuju. Eduardo Herera Hasan, novi šef Nacionalne garde, žestoko se obračunao sa demonstrantima, pucajući, trujući ih gasom, tukući i mučeći ih.

Uporedo sa ekonomskom blokadom, išla je i medijska kampanja, u kojoj je Norijega upoređivan sa Idi Aminom, Gadafijem, Homeinijem…stavivši ga na vrh liste svetskih kriminalaca i krijumčara droge.

U Majamiju je februara 1988. godine, podignuta optužnica protiv Norijege za aktivnosti u prometu droge u periodu 1981-1986.

Reganovu administraciju 1989. godine, nasleđuje administracija Džordža Buša, takođe, republikanskog kandidata. Nastavljajući politiku svog prethodnika, Buš uplaćuje 10 miliona dolara opozicionoj Demokratskoj civilnoj alijansi i njenom kandidatu na predsedničkim izborima u Panami, Giljermu Endari.

Na predsedničkim izborima u maju 1989. godine, pobedio je upravo Giljermo Endara. No, opet se ponavlja situacija iz 1984. godine, samo sa izmenjenim ulogama i pozicijama. Potpuno istim sredstvima, kojima je sprečio pobedu Arijasa, 1984. godine, Norijega je sprečio Endaru da se domogne predsedničke fotelje.

Nakon neuspelog vojnog puča iz oktobra 1989. godine, iza kojeg su stajale SAD, a koji je imao za cilj da svrgne Norijegu, Buš se odlučuje da SAD vojno intervenišu.

Američka invazija na Panamu otpočela je 20. decembra 1989. godine. U obraćanju naciji, Buš je izjavio da su ciljevi invazije "zaštita života američkih građana, odbrana demokratije, sprečavanje trgovine drogom i zaštita integriteta Ugovora o Panamskom kanalu".

Invazija je izvršena sa 12.000 vojnika, a nosila je naziv "Pravedna stvar". Amerikanci su tukli po dva najveća panamska grada – Panama Sitiju i Kolonu. Po ulasku u Panamu, SAD su zavele vanredno stanje, hapseći na hiljade Norijeginih pristalica, da bi na kraju uhapsili i samog Norijegu, koji se krio u Ambasadi Vatikana. On je proglašen za ratnog zarobljenika i sproveden u SAD, gde je osuđen na 40 godina robije.

Iako su invaziju osudile brojne međunarodne organizacije, između ostalih Organizacija američkih država i Ujedinjene nacije, Džordž Buš je na pitanje novinara Njujork Tajmsa, da li je bilo vredno slati ljude u smrt (poginula su 23 američka vojnika i oko 4000 Panamaca – prim. aut.) zbog ciljeva invazije i ustoličenja oligarhije koju je svrgao još general Torihos, odgovorio: “Da, bilo je vredno.“