NAJJEZIVIJI EKSPERIMENT U ISTORIJI ČISTA PREVARA?!

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Filip Zimbardo, mladi profesor psihologije sa Univerziteta u Stenfordu, 1971. je sproveo svoju ideju u delo kada je izgradio lažni zatvor i u njega zatvorio devet lažnih zatvorenika i devet lažnih čuvara.

Studenti, sve muškarci, javljali su se dobrovoljno putem oglasa u novinama za učestvovanje u eksperimentu i dobijali poprilično dobre dnevnice za to. Tim čuvara sastojao se od Zimbarda i šačice njegovih studenata.

Skriveni sadizam

Stenfordski zatvorski eksperiment (The Stanford Prison Experiment, skraćeno SPE) koristi se danas uglavnom za pručavanje činjenice da je naše ponašanje uslovljeno društvenim ulogama i situacijama u kojima se nalazimo. Ipak, dublja i mnogo mračnija pretpostavka ovog eksperimenta jeste da u svima nama čuči skriveni sadizam, koji samo čeka priliku da se oslobodi. Tom pretpostavkom objašnjeni su masakri u Vijetnamskom ratu, jermenski genocid i užasi holokausta.

Foto: pixabay.com

Potvrdu i simbol užasne agonije koju jedan čovek može da nanese drugome, stenfordski zatvorski eksperiment je pružio u liku Korpija i u njegovom čuvenom nervnom slomu, koji se dogodio samo 36 sati nakon početka eksperimenta, a koji je navodno uzrokovala okrutnost njegovih vršnjaka.

Postoji samo mali problem: Korpijev nervni slom bio je prevara.

- Svako ko je lekar morao bi da zna da sam glumio - govori Korpi u razgovoru sa Blumom.

- Ako poslušate snimak, nije nimalo suptilno. Nisam tako dobar glumac. Mislim da sam obavio prilično dobar posao, ali sam više histeričan nego psihotičan. Prihvatio sam posao jer sam mislio da ću moći svaki dan da sedim sam i učim za svoje završne ispite. Prvi dan bio je stvarno zabavan. Pobuna je bila zabavna. Nije bilo posledica. Znali smo da nam čuvari ne mogu nauditi, da nas ne mogu povrediti - rekao je Korpi.

- Bio sam potpuno šokiran. Jedno je pokupiti me u policijskom autu i odvesti u zatvor, ali zaista su preterali kada su rekli da ne smem da odem - kaže Korpi.

Ričard Jako, drugi zatvorenik, priseća se da je bio iznenađen drugog dana eksperimenta kada je pitao jednog čuvara kako da odustane od svega i onda saznao da je to nemoguće.

Klej Remsi, treći zatvorenik, bio je toliko užasnut kada je saznao da ne može da odustane da je započeo štrajk glađu.

- Smatrao sam to stvarnim zatvorom jer si morao da učiniš nešto što bi ih zabrinulo kako bi izašao - objašnjava on.

Mada je Zimbardo tvrdio da je u ugovorima učesnika stajala klauzula o načinu na koji je moguće napustiti eksperiment, oni su to opovrgli.

Iako Zimbardo tvrdi da su čuvari postali nasilni sami od sebe, iskrenija verzija priče sadrži i orijentacijske sastanke čuvara koji su se odvijali pre samog početka eksperimenta, gde im je on lično objašnjavao koja je tačno uloga čuvara i šta sve smeju da rade kako bi kod zatvorenika uzrokovali stanje straha i nemoći.

- Ne smemo ih fizički zlostavljati ili mučiti - rekao im je Zimbardo u snimcima prvi put objavljenim deset i po godina nakon eksperimenta. "Možemo stvarati dosadu. Možemo stvarati frustraciju. Možemo u njih usaditi strah, donekle… Mi imamo potpunu kontrolu nad situacijom. Oni nemaju ništa."

Iako je Zimbardo često navodio da su čuvari razvili svoja vlastita pravila, većina njih je zapravo tokom tih orijentacijskih sastanaka bila kopirana iz pripreme eksperimenta. Kada je eksperiment započeo, Zimbardov asistent Dejvid Džafe je eksplicitno upozoravao i ispravljao čuvare koji se nisu ponašali dovoljno grubo, podstičući upravo ono patološko ponašanje za koje je Zimbardo tvrdio da je nastalo samo od sebe.

Stenfordski zatvorski eksperiment omogućio je Zimbardu poziciju najuglednijeg živog američkog psihologa. Postao je glavni autor jednog od najpopularnijih udžbenika u svom polju i voditelj serijala "otkrivanje psihologije", koji se upotrebljavao u srednjim školama i na fakultetskim predavanjima širom zemlje, a prikazuje se i dan danas.