(VIDEO) KNJIGA PREDVIDELA NAJVEĆU MORSKU TRAGEDIJU?! Neverovatni detalji potapanja Titanika objavljeni 14 godina ranije!

Foto: pixabay.com

Zanimljivu priču s tom istom tematikom, na istoj lokaciji, s tim istim čamcima za spašavanje kojih nije bilo dovoljno za sve putnike, napisao je Morgan Robertson, 14 godina ranije.

Bila je godina 1898. kada je objavio novelu Propast Titana. Bila je to priča o Džonu Roulendu, alkoholičaru i osramoćenom bivšem mornaričkom oficiru, koji je prhvatio posao na Titanu, u to vreme najvećem brodu na svetu (ne zaboravimo da je reč o priči napisanoj 14 godina pre tragedije koja se dogodila Titaniku).

Taj svoj brod u priči Robertson je opisao kao "nepotopiv" i među "najvećim čovekovim delima". Titan je na svom putovanju udario u santu leda, a nakon čega je potonuo i postao jedna od najvećih tragedija na svetu. Sličnost ove novele s onim što se dogodilo je gotovo neverovatna, a još ju strašnijom čini i niz drugi sličnosti između brodova, i samog događaja, piše ATI.

Brod iz priče bio je dug oko 243 metra, a Titanik 269 metara. Brzine udara u santu bile su gotovo identične, pa tako i broj putnika u brodovima. Titan je prevozio 2.500 putnika, a Titanik njih 2.200, iako su i jedan i drugi imali kapacitet za 3.000 putnika. Oba broda bila su u britanskom vlasništvu, oba su udarila u santu desnim pramcem i oko ponoći. Potonuli su, u stvarnosti i u noveli, 400 nautičkih milja od Njufaundlenda, i nisu imali dovoljan broj čamaca za spasavanje.

Titan ih je imao samo 24, a Titanik još i manje, 20. Razlike koje postoje među njima su ipak velike. Tako je propast Titana preživelo samo 13 putnika, a Titanika na sreću ipak više, njih 750. Titan se pre potonuća prevrnuo, dok se Titanik prepolovio. Džon je bio pravi heroj Titana koji je ubio polarnog medveda na kobnoj santi, dok se tako nešto u Titaniku ni ne pojavljuje. Nakon tragedije Titanika Robertson je optužen kako je bio vidovit s obzirom na gotovo suludu sličnost onoga što je napisao s onim što se stvarno i dogodilo.

Ali nije zapravo čudno da mu je tako nešto palo na pamet. Velika prostranstva Atlantskog okeana čuvaju niz uništenih brodova, a mogućnost da neki od njih udare u santu činila se realnom. Sličnosti koje se pojavljuju uveliko su zasnovane na njegovom znanju brodogradnje, i trendova. Nije čudno ni što je o takvom trenutku pisao, jer su brodovi u to doba bili najpopularnija i najprikladnija vozila za putovanja.

Kompanije kao što je Vajt Star Lajn reklamirali su ih kao luksuzne ploveće hotele, i obećavale brzinu i sigurnost, i luksuz kakav se može videti na kopnu. Robertson je bio sin kapetana broda i odrastao kao mladić koji poslužuje na brodu, pre nego je postao prvi oficir na trgovačkom brodu. Svoju inspiraciju je sigurno crpio iz bezbroj priča koje je čuo od onih koji su na takvim brodovima radili. Ruta kojom su njegov i stvarni brod plovili bila je najkraći i direktni put od Engleske prema Njujorku, pa i nije iznenađenje što tim delom plovili i jedan i drugi.

Sličnosti u tragediji podstakle su i niz teorija zavera tokom godina, među kojima su i oni koji veruju kako je brod bio potopljen s namerom, kako bi se izbeglo stvaranje Sistema federalnih rezervi (FED-a). Mnogi veruju i kako je brod uklet zato što Vajt Star Lajn nije imao običaj krštenja brodova pre prve plovidbe. Ali, bez obzira na ove teorije, i dalje ostaje neverovatna činjenica kako je Robertson predvideo najveću morsku tragediju na svetu.