SRCE TI JE STALO BAŠ U POLA DVA, KADA SAM TE BRATE SANJALA! Reči sestre Radovana, koji je nastradao kod Gornjeg Milanovca lede krv u žilama!

Oprostiće mi tata, oprostiće mi baba što sam na njih zaboravila sada, jer mi je sva tuga u tugi za bratom stala. Oprostiće mi što na njih manje mislim, jer mi ode nešto što nisam mogla ni zamisliti. Uvenuo mi je najlepši cvet što sam godinama gajila, za koji sam se stalno plašila i sada ga tugom i suzama zalila. Ljubav sestre i brata je nezamisliva, što sam to Bože ti skrivila? - napisala je u prvom delu potresnog pisma neutešna sestra, pa potom gorko nastavila:

- Molila sam ti se Bože da dobijem brata, sreći mojoj nije bilo kraja. Pevala sam mu tada, da li ću moći ponovo zapevati sada? U gluvo doba noći čuh tvoje ime, moje pitanje je bilo "živ li mi je?" Srce prihvatiti nikad neće, što mi Bog uze najmilije cveće. Kako nije puklo istoga trenutka od prevelike tuge, bola i jauka? Loše sam ti te noći bila, tebe u mislima prizivala. Kako sam mogla i pomisliti da mi se više nećeš vratiti.

Pozdravili smo se u mislima baš u pola 2, kako sam mogla znati da ti je srce tada prestalo kucati. Maštala sam o danu da pravimo svadbu, da ti kolo povedem i zagrlim mladu. Da te vidim u odelu i namestim kravatu, a oni te spustiše u raku. Mili moj, lepi moj, omiljeni moj... Kaži sestri kako je leteti bez krila, kako je u raju, ima li tamo kiše ili samo sunce sija? Da li ti anđeli pevaju uspavanku sada, kao što sam to nekada radila ja? - napisala je ona, pa dodala:

- Pevaju li ptice, zubori li reka, osećaš li vetar i miris cveća... Ako dođem kada ostarim, nemoj mi se smejati (ono tvoje) što sam matora i ružna, a ti lep kao pupoljak ruža. Zagrli me tada jako, jer nećemo se više pustiti. Poljubi me i reci mi da nas neće rastaviti. Dok završavam ovo pismo na ruku mi sleti leptir, stoji ne pomiče se. Krilima maše, da li si to došao suze mi obrisati i tugu ublažiti? Sa ruke smestio se kod srca, jer tu si ti i bićeš dokle god ono kuca. Do beskraja. Tvoja sestra Ivana.