PRITAJENI RAT ZA VODU: Srbija prodaje izvorišta strancima

Foto: pixabay.com

Izvori vode - strateški resurs

Do 2050. godine globalna potražnja za svežom vodom će porasti više od 40 odsto, a najmanje četvrtina svetske populacije će živeti u zemljama sa "hroničnim ili čestim" nedostatkom čiste vode, piše Sputniknews.

Na to je pre dva meseca ukazao generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš, i upozorio da bez efikasnog upravljanja vodenim resursima rizikujemo intenzivne sporove i povećanje tenzija među zemljama.

To su najnovije procene, ali da je to već dugo trend, opšte je poznato. Svojevremeno smo sa podsmehom dočekali vesti iz EU da su pored štedljivih sijalica svoje žitelje praktično obavezali i na štedljive vodokotliće. Svesni budućeg značaja resursa kakav je voda, još 2011. su počeli da ugrađuju štedljive vodokotliće koji su potrošnju vode sa prosečnih 10 litara po ispiranju smanjili na čak tri litra. Time se, kako su izračunali, godišnje uštedi četrnaestodnevna potrošnja vode u svim domaćinstvima u Evropi.

A šta smo mi u Srbiji za to vreme uradili? Tim istim strancima koji su štedeli svoje resurse, naše smo počeli da raprodajemo. Ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan smatra da Srbija treba da nađe način da vrati vlasništvo nad prodatim izvorima pijaće vode.

- Rasprodaja pijaće vode ravna je nacionalnoj katastrofi i mislim da bi trebalo da nađemo način da to vraćamo koliko god je moguće - izjavio je Trivan, okrivljujući one koji su prodavali taj nacionalni resurs koji je uslov našeg opstanka.

Zbog vode se trenutno u svetu vode mnogi ratovi

Prema podacima koje je za govornicom UN u junu izneo predsednik Bolivije Evo Morales, od 1947. godine zbog vode je zabeleženo 37 međudržavnih sukoba.

U studiji Instituta „Pacifik“ u Oklandu pak navedeno je kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob, koji je naizgled bio verski, politički i ekonomski, ali je u suštini to bila borba za pijaću vodu.

- Ukoliko se trenutni obrasci potrošnje ne smanje, dve trećine svetske populacije suočiće se sa nedostatkom vode kao svojom svakodnevnom realnošću do 2025. godine - rekao je Morales.

Prema Zakonu o vodama, one su dobro od opšteg interesa i neotuđivo su dobro u državnoj svojini. Zakon, međutim, pod određenim uslovima, dozvoljava pravo korišćenja javnog vodnog dobra, što vodeći strani proizvođači flaširane vode u Srbiji već uveliko eksploatišu.

Ekonomista Nada Vidović, koja se dugo i istrajno bavi ovim problemom, za Sputnjik kaže da je Srbija za 60 miliona evra u tišini prodala izvorišta vode, bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana. A voda je, napominje, javno dobro i nije smela da bude prodata.

- U zemljama EU su zabranili prodaju, odnosno privatizaciju fabrika vode Ustavom i Zakonom. Oni su sačuvali svoje vode kao najvrednije blago a kupuju našu i bogate se jer im mi dozvoljavamo - kaže Vidovićeva.

Šta Srbija, u kojoj strane kompanije već drže oko 80 odsto proizvodnje flaširane vode, može da uradi po pitanju strateškog resursa 21. veka, što voda sigurno jeste.

To što su Ujedinjene nacije još krajem 2002. godine vodu proglasile "društvenim i kulturnim dobrom" a ne ekonomskom robom, našoj političkoj eliti ništa nije značilo.

Po mišljenju Vidovićeve, teško se može očekivati da će neko ispustiti iz ruku tako važan resurs jeftino kupljen. Ona ne vidi način da se ta prodaja poništi i mi povratimo vlasništvo nad prodatim izvorima pijaće vode, što zagovara ministar Trivan.

- Stalno zaboravljamo najvažniju stvar, a to je da MMF i Svetska banka upravo traže od nas i uslovljavaju nas prodajom izvorišta i preduzeća koja se bave distribucijom vode i vodosnabdevanjem - ukazuje Vidovićeva.

U poslednjih nekoliko godina, kako napominje, polovina dobijenih kredita Svetske banke i MMF-a sadržavala je privatizaciju vode kao uslov.

Ona upozorava i na opasnost pristajanja na model javno-privatnog partnerstva, koji se sve češće zagovara u rešavanju pitanja vodosnabdevanja, pa i kod nas.

To nam, kako smatra, neće doneti ništa dobro ukoliko naša briga bude ulaganje u infrastrukturu jer su to najveća ulaganja, a u nju se nije ulagalo decenijama. Stranac neće ulagati u to, njega zanima distribucija, on očekuje brz profit, objašnjava ona i upozorava da će ceh platiti građani kroz povećanje cene vode koje će biti vrtoglavo.

Rasprodaju vode i vodovoda skupo su platili

- U EU su posle prodaje vodovoda shvatili šta su uradili i ponovo su ta preduzeća vraćali pod okrilje države. Hajde da bar jednom učimo iz grešaka drugih, a ne da stalno ponavljamo iste - napominje Vidovićeva.

Rasprodaju vode i vodovoda skupo su platili, i to ne samo višestruko skupljom vodom, u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj. Budimpešta je na kraju po dvostruko višoj ceni od prodajne otkupljivala gradski vodovod od privatnika koji ih je ojadio.

Interesantan je primer privatizacije vodovoda Velike Britanije, gde je ona sprovedena nakon dolaska Margaret Tačer na vlast. Paralelno s rastom cena, opadao je kvalitet vode i snabdevanja. Da bi sprečila posledice po stanovništvo i infrastrukturu, država je na kraju bila primorana da na konto privatne firme ponovo uloži javna sredstva u održavanje infrastrukture vodosnabdevanja.

Zbog sličnih iskustava, u Parizu je 2009. godine vodosnabdevanje ponovo stavljeno pod javno upravljanje. U Berlinu se postepeno vraćaju privatizovani delovi vodovoda zahvaljujući inicijativama raznih udruženja i akcijama građana.

Privatizacija vodosnabdevanja zakonom je zabranjena u Holandiji. Njihovu vodu ne daju, ali je u drugim zemljama eksploatišu pošto imaju jednu od tri najveće svetske kompanije za preradu vode.