PUTIN IDE NA SVE ILI NIŠTA! Izdao naređenje vojsci da započne najveću operaciju u poslednjih pola veka (VIDEO)

Najava otvaranja ruskih vojnih baza u Libiji i Sudanu izazvala je snažne reakcije u međunarodnim krugovima i otvorila pitanje da li Rusija ima snage da iznese ovako ambiciozan geopolitički projekat.

Dok jedni tvrde da je reč o strateškom proboju, drugi upozoravaju da se Rusija upušta u potez koji može ozbiljno da je iscrpi.

Geopolitička dilema Moskve

Otvaranje baza u Tobruku i Sudanu na prvi pogled deluje kao širenje ruskog uticaja na Mediteranu i Crvenom moru.

Luka Tobruk, koju nudi general Kalifa Haftar, pruža duboka pristaništa i infrastrukturu spremnu za velike brodove, ali i vazdušnu podršku. Međutim, sve to dolazi uz ozbiljne rizike, ruska mornarica već raspolaže ograničenim brojem brodova u regionu, a njihovo održavanje na više frontova deluje teško izvodljivo.

Pored logističkih problema, postoji i politički rizik. Haftar je u poznim godinama, njegova politička budućnost je neizvesna, a ruska ulaganja u infrastrukturu mogla bi da zavise od krhkih saveza bez garancije kontinuiteta.

Primer Sirije jasno pokazuje koliko brzo režimi u ovom delu sveta mogu da se promene i dovedu do gubitka strateških uporišta.

Rizici i posledice

Iako su napadi na ruske baze u Siriji pokazali da Moskva može da održi prisustvo i pod stalnim pritiskom, pitanje je koliko daleko može da ide. Rusija se već suočava sa iscrpljujućim ratom u Ukrajini i teškim sankcijama, dok istovremeno pokušava da širi uticaj u Africi, Latinskoj Americi i na Arktiku. U tom kontekstu, otvaranje dve nove baze moglo bi da postane preveliki teret.

Ruski vojni analitičari poput generala Leonida Ivašova upozoravaju da bi ovakav potez mogao da dovede do preopterećenja resursa. S druge strane, zagovornici širenja tvrde da je sada pravi trenutak da se zauzmu ključne pozicije, jer Moskva u svom autoritarnijem sistemu donosi odluke brže i odlučnije od Zapada.

Logika je jednostavna, ako postoji mogućnost za geopolitički prodor, ona se ne sme propustiti.

Ali ostaje pitanje: da li Rusija ima dovoljno kapaciteta da istovremeno vodi rat, odoleva sankcijama i gradi nove baze na Crvenom moru? Istorijski gledano, Sovjetski Savez je često koristio sličnu taktiku – preuzimanje inicijative gde god se otvorila prilika, čak i po cenu ogromnih troškova.

Današnja Rusija, međutim, nema brodogradilišta i resurse kakve je imala sovjetska država, pa se svaki potez dodatno komplikuje.

Uprkos svemu, Kremlj očigledno veruje da je prisustvo u Tobruku i Sudanu dugoročno vredno rizika. Čak i ako projekti budu spori, Moskva računa da će geopolitička prednost operacije "Mediteran" prevagnuti nad finansijskim i vojnim problemima.

Odluka da se ide po principu "sve ili ništa" može doneti velike dobitke, ali i potencijalno katastrofalne posledice ukoliko resursi ne budu dovoljni.