EVROPA ZVECKA ORUŽJEM: Odbrana ili avantura?

Ulaganja evropskih zemalja u vojne kapacitete - nabavku oružja i infrastrukturu – mere se milijardama evra. Iako u senci političkih previranja, militarizacija teče po ubrzanom postupku, i prate je brojne vežbe koje se održavaju uz rusku granicu.

Navodni mirovni pregovori održavaju se paralelno sa sastancima ,,koalicije voljnih“ uspostavljene radi povećanja vojne pomoći Ukrajini i ekonomskih pritisaka na Rusiju. Može li doći do mira uprkos evropskoj partiji rata i zašto Evropa insistira na naoružavanju Ukrajine uprkos činjenici da je Amerika ustuknula?

Kao politička tvorevina Evropska unija nikada nije formirala zajedničke vojne snage već se svaka država članica oslanja na sopstvenu vojsku, i saradnju sa NATO savezom. Dakle, Evropa je kroz NATO stavljena pod patronat Sjedinjenih američkih država i s tim u vezi od njih i zavisna kada je u pitanju zajednička odbrana.

Značajan pomak ka učvršćivanju odbrane i bezbednosti Evropske unije napravljen je 11. decembra 2017. kada je Savet Evrope usvojio odluku o uspostavljanju stalne strukturne saradnje (PESCO), što je zapravo bio okvir za evropsku vojsku.

PESCO je nastao kao odgovor EU na globalne izazove i zemlje članice su se složile da pojačaju rad Evropske Unije u oblasti odbrane i bezbednosti, te su priznale da su čvršća koordinacija, povećanje investicija u odbrani i saradnja u razvijanju odbrambenih sposobnosti, ključni zahtevi koje treba postići, što i jeste i glavni cilj PESCO.

Foto: shutterstock

Kritičari su odbacili ovu inicijativu, smatrajući da bi ona udaljila EU od NATO-a. I zaista u praksi ova inicijativa do sada nije prerasla u vojni savez, već sve članice imaju svoje armije koje se suštinski oslanjaju na saradnju sa NATO paktom. Dakle, Evropska Unija je vojno zavisna.

Uprkos ovakvoj postavci, lideri EU, pre svih francuski predsednik, sve otvorenije govore o vojnom jačanju i ,,strateškoj autonomiji“. Upravo je Makron šokirao javnost kada je govorio o učešću francuskih trupa u Ukrajini kao i jačanju nuklearnog arsenala Francuske.

Ovakva retorika francuskog lidera u Rusiji se može smatrati i otvorenom pretnjom.
Od početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini sve evropske zemlje povećale su budžete za odbranu.

Nemačka je nakon početka sukoba u Ukrajini naglo počela da obraća pažnju na vojne kapacitete pa su najavljene obnove kasarni i druge infrastrukture, povećanje ljudstva na 203 000 i razmatranje povratka obaveznog vojnog roka.

Foto: Privatna arhiva

 

Najznačajniji pokazatelj nemačkog ulaganja u vojsku je dodeljivanje posebnog fonda od 100 milijardi evra Bundesveru.

Takođe, više od osam milijardi evra uloženo je u nabavku 35 borbenih aviona F-35 od američkog Lokid Martina, a kupuje se i 60 teških transportnih helikoptera CH-47.

Nemačka mornarica dobija nove pomorske izviđačke avione P8 Posejdon kao i nove podmornice.

Za kopnenu vojsku je planirano uvođenje savremenog tenka Leopard 2A8. Takođe, 8,5 milijardi evra vredna je nabavka artiljerijske municije od nemačkog Rajnmetala, što je ujedno i najveća narudžbina od kada postoji ova kompanija.

Foto: Shutterstock

Pored navedenog, Nemačka planira i dodatna ulaganja u Bundesver u godinama koje dolaze oslanjajući se na procene Ministarstva odbrane da bi Rusija do 2029. godine bila sposobna za sukob sa NATO paktom.

Među najambicioznijim planovima smatra se onaj koji se odnosi na osnivanje brigade Bundesvera u Litvaniji čime bi se osiguralo istočno krilo NATO-a.

Oko 5.000 nemačkih vojnika trebalo bi da bude trajno stacionirano u ovoj brigadi što bi bio presedan za Bundesver. Nemački kancelar Fridrih Merc u obraćanju pred poslanicima Bundestaga najavio je da će Bundesver biti sistemski proširen i finansijski osnažen kako bi postao „najjača konvencionalna vojska u Evropi".

Poljska je još jedna evropska zemlja koja se ozbiljno naoružava. Kako bi efikasno mogla da zaštiti istočno krilo NATO-a, ova zemlja pretenduje da formira najveću kopnenu vojsku i najnapredniju artiljeriju u Evropi. Poljska je povećala budžet za odbranu na 4,7 % BDP-a što je ujedno i najveće povećanje kada su članice NATO-a u pitanju, više i od SAD-a.

Takođe, nabavljeni su američki tenkovi Abrams, samohodne haubice K9, višecevni bacači raketa HIMARS i drugo naoružanje. Međutim, procene su da bi uprkos dosadašnjem ulaganju Poljska u sukobu sa Rusijom izdržala od dve sedmice do mesec dana.

Ozbiljna stavka je i članstvo Švedske i Finske u NATO-u čime su ove skandinavske zemlje napustile vojnu neutralnost. Takođe, Švedska planira povratak obaveznog služenja vojnog roka i podizanje ljudskih kapaciteta na 50 000.

I baltičke zemlje sve više novca ulažu u podizanje vojnih kapaciteta. Estonija, na primer, ulaže u odbranu više od 3% BDP-a. Pored kupovine zapadnog naoružanja formiraju se i nove brigade i uspostavljaju vojne baze uz rusku granicu.

Finska, Poljska, Letonija, Estonija i Litvanija, započele su proces izlaska iz Otavskog sporazuma, kojim se zabranjuje upotreba protivpešadijskih mina. Ovaj sporazum potpisan je 1997. godine i bio je deo razoružavanja nakon Hladnog rata.

Foto: Tanjug/AP, Pixabay.com

Ova vest uznemirila je ljude širom sveta, s obzirom da se radi o oružju koje je jedno od najopasnijih i najneselektivnijih na svetu koje kontaminira životnu sredinu decenijama nakon sukoba. Ovo povlačenje dolazi uprkos Trampovim naporima da okonča sukob u Ukrajini.Zemlje koje su istupile iz sporazuma navode da njihovim oružanim snagama treba veća „fleksibilnost i sloboda izbora“ kako bi ojačale odbranu istočnog krila NATO-a.

Rashodi zemalja Evropske Unije, kada je u pitanju vojska, premašuju 300 milijardi evra godišnje po podacima za prethodnu 2024. Ukoliko se u to uključe sve evropske članice NATO-a taj iznos je veći od 400 milijardi. Poređenja radi, ruska vojna izdavanja u istoj godini i u uslovima rata iznose oko 110 milijardi. Ako je verovati ovim ciframa evropske zemlje se ozbiljno spremaju za sukob sa Rusijom.

Šarl De Gol je smatrao da Francuska mora raditi na sopstvenim snagama odvojeno od supersila, odnosno da može doći dan da iako je bliža Americi nego Rusiji, Francuska odgovori suverenim nuklearnim odvraćanjem. Makronova najava da Francuska može staviti svoj nuklearni arsenal u službu evropske ,,odbrane“ čini De Golovo načelo odvojenosti od supersila sve realnijim.

Velika Britanija i Francuska su jedine dve države koje imaju nuklearno naoružanje u Evropi. Francuska poseduje oko 300 nuklearnih bojevih glava koje mogu biti lansirane iz aviona ili podmornica, a Velika Britanija oko 250 s tom razlikom da je francuski nuklearni arsenal suveren dok je engleski zavisan od Amerike.

Nedavno je Makron izneo ideju koja je naišla na osudu a to je da bi Francuska mogla da svoj nuklearni arsenal stavi u službu zaštite i drugih evropskih zemalja. Jasno je da se misli na zaštitu od Rusije.

Takođe, Nemačka koja formalno nema nuklearni arsenal, kupuje američke F-35 avione, odnosno verziju F-35A koja može nositi taktičku nuklearnu bombu B61-12. Nameće se pitanje da li se evropske zemlje spremaju i za nuklearni sukob?

Foto: YouTube/Printscreen

Ubrzana militarizacija evropskih zemalja je evidentna, ali se ona ne može posmatrati izolovano. Jasno je da se mnogo toga lomi na evropskom tlu. Od migracione, preko energetske do ekonomske krize.

Uz porast uticaja desnih i evroskeptičnih stranaka ,,zajednički neprijatelj“ postaje alat za stabilizaciju političkih problema te ,,pretnja“ od ruske invazije postaje i oruđe unutrašnje političke borbe.

Pitanje koje se nameće je da ukoliko evropski lideri žele mir zašto gomilaju oružje uz podizanje tenzija? Zašto se nameće logika konfrontacije, a demonizuje svaka mogućnost dogovora sa Rusijom?

Uprkos propagandi, činjenica je da Rusija nije objavila rat ni jednoj evropskoj zemlji i jasno je da se ruski interesi ne protežu na evropski kontinet. Međutim, čini se da Evropska Unija sledi politiku svog mentora SAD u kojoj postoji večita potreba za ,,neprijateljem“. Nije li to izgovor za postojanje NATO pakta?

Dok se Moskva optužuje za potencijalni napad na Evropsku Uniju, čini se da je u praksi suprotno. Da li Rusija ima pretenzije ka Zapadu, ili se Zapad vojno širi ka Rusiji?

Jasno je da je narativ o ruskoj agresiji na Evropu preuveličan i da se koristi kako bi se opravdalo enormno povećanje vojnih budžeta, a posredno i daljeg ulaganja u NATO.

Takođe ovakva retorika se koristi za smirivanje unutrašnjih podela u evropskom društvu i homogenizaciju evropskog javnog mnjenja što je praćeno i smanjenjem suvereniteta zemalja EU i produbljivanjem njihove zavisnosti od NATO-a i SAD-a.

Iako je sukob EU i Rusije vruća tema u strateškim i političkim krugovima, logično je da Rusija nema interes da se sukobljava sa evropskim zemljama dok još uvek traje sukob u Ukrajini i da će to učiniti samo u slučaju da je direktno ugrožena. Ne treba napominjati da bi ovakav sukob imao nesagledive posledice.

Jasmina Andrić