EKSKLUZIVNO! PRVI PUT ZA SRPSKE MEDIJE! Marijela Kastro, bratanica Fidela Kastra: Čini me ponosnom kvalitet Kubanaca da nastave revolucionarni proces uprkos imperijalizmu
Čini me ponosnom kapacitet i kvalitet kubanskog naroda da nastavi da se transformiše u revolucionarnom procesu, da nastavi da doprinosi, preispituje, sugeriše i odlučuje, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Republiku, Marijela Kastro, šefica kubanskog Nacionalnog centra za seksualno obrazovanje.
Predsednik Kube, Miguel Dijaz Kanel, nakon održanog referenduma na ostrvu, 25. septembra 2022. na kojem je odobren novi Porodični zakon, koji legalizuje istopolne brakove, uzviknuo je: "Pravda je zadovoljena... Od danas ćemo biti bolja nacija."
Ovim je Kuba postala 34. država na svetu koja je zakonski sankcionisala bračnu zajednicu istopolnih partnera. Međutim, ova socijalistička zemlja, izmučena višedecenijskom blokadom i sankcijama, otišla je i nekoliko koraka dalje, redefinišući ne samo brak, već i porodicu i socijalne odnose u društvu, stavljanjem akcenta na "ljubav, privrženost, brigu, osećajnost i poštovanje" i zagarantovala pravo svih ljudi da formiraju zakonski zaštićenu porodicu.
Sve ovo je postignuto neumornim radom Nacionalnog centra za seksualno obrazovanje (CENESEX), na čijem čelu je Marijela Kastro, ćerka bivšeg predsednika i prvog sekretara Komunističke partije Kube, Raula Kastra, i čuvene kubanske revolucionarke i feministkinje, Vilme Espin.
Marijela Kastro je ekskluzivno za portal Republika i prvi put za srpske medije dala intervju u kojem je govorila o revolucionarnim promenama na Kubi koje je doneo Porodični zakon.
Može li se reći da ste Vi kubanska Alekandra Kolontaj, s obzirom da ste neumornim radom uspeli da transformišete kubansko društvo iz patrijarhalnog u moderno socijalističko u relativno kratkom vremenu? Koja je tajna vašeg uspeha i koje ideje su vas inspirisale?
- U mom radu se sintetišu učenja i mnoge priče i pouke iz mnogih iskustava, iz mnogih ideja i razmišljanja o emancipacijskim pitanjima, a takođe se sintetiše i kontinuitet kubanskog emancipatornog procesa.
Dakle, ideje, kultura, svesti se transformišu kroz istoriju artikulacijom mnogih napora, mnogih rukovodstava, liderstava u širem smislu, koja imaju više veze sa suverenitetom, nezavisnošću zemlje, procesima od kolonizacije i dekolonizacije.
I ovaj rad koji vodim iz CENESEX-a, zapravo, ono što sam promovisala i pokušavala da artikulišem iz mreža kubanskog društva unutar kubanskog političkog sistema, ima veze sa Komunističkom partijom, sa masovnim organizacijama, sa naučnim institucijama, Akademijom nauka, različitim prostorima za donošenje odluka Vlade, mojim funkcijama u okviru zakonodavne vlasti, koje sam iskoristila da bih mogla da donesem ove elemente koje smo artikulisali preko našeg rada.
Dakle, u mom radu postoji sinteza učenja Alesandre Kolontaj, ali i Marksa, Lenjina, Džona Stjuarta Mila, Simon de Bovoar, svih žena koje su doprinele idejama promene, žena i muškaraca koji su doprineli idejama kulturne promene iz vizije i interesa zasnovanog na pravdi i društvenoj jednakosti.
To je ono što zaista osećam da je sintetizovano u mom profesionalnom učenju i mom aktivističkom radu, kako društvenom tako i u oblasti politike. Dakle, to je ideja za koju osećam da je zatvorena, koja je sintetizovana, koja je artikulisana i koja ima za cilj, pre svega, da se uzme iz naučnog jezika, iz naučnog razumevanja fenomena diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, po rodu, po polu, a zatim prevede na politički i komunikacioni jezik koji omogućava donošenje odluka. Tako bi se osiguralo da sva prava svih ljudi budu obuhvaćena političkim odlukama bez ikakve diskriminacije i verujem da je to postignuto u artikulisanom i kolektivnom radu, jer jedna osoba sa dobrom idejom ne može menjati društvo.
Porodični zakon, koji je u velikoj meri rezultat Vašeg rada, usvojen je na referendumu sa 67% glasova i smatra se najprogresivnijim na svetu. Koliko je bilo teško osloboditi ljude od tradicionalnih verovanja o braku, porodici i ljubavi, koja su vekovima bila ukorenjena u njihovoj savesti pod uticajem kubanskih kolonizatora i Katoličke crkve?
- Pa, promene u kulturi su veoma duboke, veoma složene, pune prepreka, pune otpora, zato se ne mogu napraviti iz izolovanog glasa. Promene u kulturi i svesti, promene u subjektivnostima, jer se ne radi samo o promeni kulture, već i o tome kako ljudi pojedinačno tumače te simboličke elemente. Dakle, potrebno im je vreme, to zahteva posao, razumevanje u dijalogu sa ljudima sa kojima se radi, sa grupama i različitim društvenim akterima. Kroz dijalog se grade strategije, kroz dijalog se grade ideje i dugo smo radili na obrazovnim strategijama.
Gledajte, od 1972. godine Federacija kubanskih žena stvorila je multidisciplinarnu, međusektorsku radnu grupu za izradu politike seksualnog obrazovanja koja se zvala Nacionalni program seksualnog obrazovanja i od tada je mnogo posla učinjeno kako bi se stvorila svest, znanje, širenje onoga što je nauka doprinela ovim pitanjima i za to je bilo potrebno mnogo godina rada i svega sličnog. Institucija koja je preuzela kontinuitet tog zadatka koji je pokrenula Federacija kubanskih žena, je Nacionalni centar za seksualno obrazovanje, nakon 16 godina od stvaranja te radne grupe, Federacije kubanskih žena. Ona je pretvorena u instituciju Ministarstva javnog zdravlja, koja je sada CENESEX.
Dakle, od tada smo razvili različite inicijative koje smo nazvali naučni dijalog i društveni aktivizam gde sprovodimo različite vrste aktivnosti tokom cele godine: akademske, naučne razmene, razmene iskustava zajednice društvenih mreža CENESEX i aktivizam drugih institucija gde razmenjujemo istu stvar u istom scenariju, akademika i aktivista koji nisu ni univerzitetski obrazovani, ali koji su obučeni od strane naše institucije tako da imaju alate za učešće u društvu. Postoji mnogo aktivnosti koje razvijamo: komunikacijske akcije, kampanje u tom smislu, umetničke, koje olakšavaju dijaloge, i u tim dijalozima dolazi do konsultacija, gradi se konsenzus.
Radili smo na tome da obezbedimo elemente za političku volju da se podigne svest među stanovništvom, jer čak i ovi zakoni, kao što je Porodični zakon, su usvojeni kao rezultat tog dijaloga koji je doveo do političke volje. To je, takođe, bio rezultat naučnih istraživanja, komparativnih studija prava, analize naših konteksta i drugih konteksta, a onda, to je odobreno, to je uključeno, ta prava su zaštićena u Ustavu sa članovima vezanim za nediskriminaciju.
Takođe je bilo moguće garantovati njihov razvoj u Porodičnom zakonu i u drugim zakonima koji su odobreni i ažurirani, ali ako ne postoji rad na podizanju svesti stanovništva, stalni komunikacijski rad, ljudi nastavljaju da deluju van zakona, oni nastavljaju da deluju sa svojim idejama iz prošlosti, sa svojim predrasudama i ako se to ne promeni, prava nisu zagarantovana. Onda to mora da ide ruku pod ruku, raditi tako da postoji politička volja, raditi tako da postoji razvoj znanja i socijalizacija naučnog znanja, rad tako da se to ogleda u zakonima i javnim politikama, ali u isto vreme, da nismo uradili sav obrazovni rad svih ovih godina, ne bismo došli do tog Ustava ili tog zakona.
Fidel je u intervjuu 2012. godine rekao da, ako Kuba ne promeni svoju patrijarhalnu i homofobnu kulturu, ona ne može napredovati kao društvo, a želi to da uradi, jer je moć emancipacije kroz socijalizam. Da li mislite da je ovaj zadatak ispunjen ili da ima još mnogo posla da se uradi u ovoj oblasti?
- Verujem da smo ispunili deo naših ciljeva, naših namera. Kao najbolji pokazatelj koji uvek spominjem, a da nam govori koliko je postignuto u kulturnim promenama u kubanskom društvu u ovim pitanjima je poređenje između Zakona o porodici iz 1975. godine, koji je odobren nakon širokih popularnih konsultacija u različitim oblastima kubanskog društva i modifikacija koje su napravljene u kubanskom društvu referendumom o Porodičnom zakonu iz 2022. godine, koji je Skupština odobrila i ratifikovala. Porodični zakonik '75. i referendum o Ustavu '76. su pomogli da se uspostave vrednosti političke volje revolucionarne Vlade. Pa čak i tako bilo je mnogo više napretka u pitanjima jednakih prava između žena i muškaraca. Brojke trenutne statistike pokazuju da je sav taj rad doveo da prisustvo žena u donošenju odluka i u svim najvažnijim prostorima kubanskog društva bude jedna zaista ogromna sila. Međutim još uvek postoje predrasude sa kojima se treba suočiti, neznanje koje treba razrešiti, ima puno posla, ove stvari sa postizanjem zakona nisu dovoljne i to je posao koji sada razvijamo.
Posebno vas poštuje LGBT populacija kako na Kubi, tako i u svetu. Da li ste ponosni na činjenicu da je Kuba, mučena blokadom i sankcijama, postala 34. zemlja na svetu koja je legalizovala istopolne brakove i dozvolila istopolnim partnerima da usvajaju decu, što čak ni neke mnogo razvijenije zemlje nisu uspele?
- Ponosna sam na Kubu zbog mnogih dostignuća, ali posebno onih u kojima sam učestvovala direktnije. To me čini srećnom, uz mnogo izazova i želja koje još nismo postigli, ali sam srećna zbog sposobnosti kubanskog naroda da se transformiše u sopstvenom revolucionarnom procesu. To je ono što me čini ponosnom na taj kapacitet, taj kvalitet kubanskog naroda da nastavi da se transformiše u revolucionarnom procesu da nastavi da doprinosi, da nastavi da preispituje, sugeriše i odlučuje.
Da li već postoje promene u sprovođenju odredbi Porodičnog zakona na Kubi? Da li ste zadovoljni njegovim prijemom od strane kubanskog naroda i koliko Kubanci već koriste prava trenutnog Zakona?
- Da vidimo, zadovoljna nisam. Nisam zadovoljna, jer je pre svega bilo 33% stanovništva koje je glasalo protiv, to nije malo. To znači da još uvek moramo mnogo da radimo kako bi obrazovanje doprlo do mnogih ljudi koji mu okreću leđa, koji ga čak i ne primaju, koji nemaju interesa da prime našu poruku. To znači da i dalje moramo više raditi na programu seksualnog obrazovanja u školama, u našim komunikacijskim akcijama, moramo raditi na obuci naših profesionalaca i naših političkih i administrativnih kadrova, kako bismo rigoroznije prisvojili ideološki smisao ovih obrazovnih akcija za emancipaciju. Postoje ljudi koji pogrešno tumače naše informacije iz svojih nasleđenih predrasuda.
Obezbeđujemo kapacitet za samoopredeljenje ljudi, autonomiju na osnovu znanja, to jest, obezbeđujemo elemente koji proširuju slobodu ljudi. Ne asimiliraju je svi na taj način, ima onih koji je uče jednostavno kao slogan, frazu, ideju. Ima onih koji kažu: "Ne, nisam mačista, jer pomažem supruzi kod kuće." I ne radi se o pomaganju, već o podjednakom preuzimanju odgovornosti za dom. Samo da dam primer: Nemam predrasude prema homoseksualcima, ali samo da moja ćerka ili moj sin nisu homoseksualci ili da šetaju odvojeni na jednoj strani, a ja na drugoj.
Onda je tendencija koja se javlja u mnogim zemljama da se stvore getoi, zatvoreni krugovi, tako da ne kontaminiraju jedni druge i ono što mi branimo je upravo da se ne razdvajamo, ne delimo, ne segmentiramo, ne stvaramo prostore za jedno ili drugo, jer smatramo da su svi prostori za sve ljude. Baš kao što smo branili da su sva prava za sve ljude i sve vrste porodica. Dakle, to je oblast u kojoj radimo, a ne da budemo pod uticajem onih trendova u modi koji segmentiraju, dele, zbunjuju i trivijalizuju ove borbe za puna prava svih ljudi.
Da li žene na Kubi izlaze iz privatne sfere u javni prostor i koliko se odmaklo u njhovoj daljoj emancipaciji? Koliko su žene zastupljene u kubanskom političkom životu?
- Prema statistici, više od 55% parlamentaraca su žene, i to nas stavlja na drugo mesto u svetu već više godina. Broj je povećan na ovim poslednjim izborima, prisustvo žena je povećano. Žene su većina i u akademskom svetu: akademici, univerzitetski profesori, većina nas su žene u zdravstvu, u obrazovanju, u sudskoj praksi, žene preovlađuju. Čak i u najsavremenijim istraživanjima o biotehnologiji vakcina, većina onih koji su učestvovale u ovim neviđenim naučnim dostignućima, pet kubanskih vakcina protiv COVID-a, sada i sa ovom novom vakcina koja štiti višestruko.
Postoji više ženskih rektora univerziteta, postoji više ministara i zamenica ministara, ukratko, postoji važno prisustvo žena u kubanskom političkom životu, u administrativnom životu. Element na kojem radimo i činimo vidljivim je da žene imaju veće preopterećenje od muškaraca, jer su žene te koje su tu kada postoje situacije nege, potrebe za brigom u porodici, one su te koje prestaju da rade da se brinu o mališanima, starijima, bolesnima, što pokazuje da još uvek postoji primena seksualne podele rada. U toj vrsti situacije u porodičnom životu koja pogađa žene koje su u punom proizvodnom kapacitetu, u punom kapacitetu za profesionalni razvoj i one moraju prestati doprinositi društvu kako bi to mogle i zato u ovom trenutku postoji velika politička rasprava, velika debata u kubanskom društvu u odnosu na to kako ćemo rešiti ovu situaciju.
Mi, žene, imamo zagarantovana seksualna i reproduktivna prava, imamo pravo na abortus, pravo na mnogo stvari koje na drugim mestima mogu zvučati kao naučna fantastika. Onda imamo porodiljsko i očinsko odsustvo koje takođe koristi bakama i dekama koji mogu da preuzmu naknadu za brigu o deci, ako roditelji nemaju način da ih odvedu u obrazovnu ustanovu. Postoji grupa zakona, mera koje se primenjuju, na kojima se radi.
Radimo edukativne i komunikacijske akcije kako bi ljudi razumeli koja su njihova prava, tražili ih i efikasno ostvarili ta prava, jer u suprotnom, sve će ostati lepo slovo na papiru koji se čuva u dosijeu i nikad se ne ostvari. Često postoje predrasude ljudi i dalje dolaze kod nas, na primer, ljudi dolaze u kancelariju ombudsmana tražeći pomoć, jer postoje predrasude koje i dalje opterećuju njihov porodični ili profesionalni život.
Porodični zakon je formiran uz učešće i povratne informacije od 6,5 miliona ljudi, oko 75% kubanskog izbornog tela sa 20 nacrta pripremljenih na 80.000 sastanaka u lokalnim zajednicama. Da li je ovaj model participativne demokratije put kojim će Kuba nastaviti da ide?
- Pa, da. Kuba, odnosno, kubanski revolucionarni proces je karakterisan razvojem politike izgradnje participativnog konsenzusa. Važno je da stanovništvo učestvuje i upravo jedna od stvari koje donosimo svojim radom jeste da doprinesemo idejama, da pružimo pitanja kako bismo imali elemente analize koji olakšavaju unapređenje ovih procesa demokratskog učešća. Od prvih faza revolucionarnog procesa radili smo uz učešće naroda, osmišljavanje politika uz učešće naroda. To je put kojim idemo, put usavršavanja tih procesa, a to je stvaranje mehanizama za funkcionisanje socijalističkog društva, uprkos neprijateljskom ponašanju imperijalizma koji to ometa. To je važno reći.
Intervju vodio: Igor Maksimović
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta bez prethodnog linkovanja i navođenja izvora, a to je redakcija Republika.rs, kao i imena autora.
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Komentari (0)