ODUVEK JE MRZELA SRBE: Medlin Olbrajt je rođena u srcu Evrope, ali je odrasla u Beogradu, kojeg je 1999. zasula bombama

"Napolje, napolje!" – uzviknula je Olbrajtova na promociji svoje autobiografije, “Praško proleće – lična priča o sećanju i ratu 1937-1948.”

Gubite se! – počastila je Olbrajtova one koji su želeli da je podsete na zločine koje su činili njeni saveznici na Kosovu tokom devedesetih i njena armija iznad srpskog neba.

To da je ova dama bila pravi pas rata Bila Klintona, najglasnija zagovornica “tomahavk demokratije” i žena koja je odigrala najvažniju rolu u pregovorima u Rambujeu, kada je praktično presekla pregovore, obećavši Albancima šta god požele (referendum za tri godine), a Srbima sve što ne žele (čuveni Aneks B, koji bi od države napravio protektorat), to nije nikakva novost.

Rođena u Pragu

Krenimo od početka. Medlin Olbrajt rođena je kao Marija Jana Korbelova, toplog prolećnog dana u Pragu, 15. maja 1937. Ime je dobila po tetki, ali ono se nije dugo zadržalo, jer ju je baka prozvala Madlen, da bi je svi, dok je bila mala, zvali Madlenka. Tek nekoliko sedmica mala Madlenka provela je u Pragu, da bi krenula na svoje prvo putovanje, kojih će kasnije, u karijeri u kojoj će dostići dotad neslućene visine za jednu ženu – prva dama šefica Stejt dipartmenta u istoriji SAD – biti mnogo.

Njeno prvo putovanje umnogome će odrediti njen život, a kojih 60 godina kasnije i živote žitelja grada u koji je stigla avionom – Beograda.

Foto: wikimedia.org/MORS

Njen otac, Josef Korbel, bio je ataše za štampu pri ambasadi Čehoslovačke u Beogradu, pa je prvu godinu života, u praskozorje Drugog svetskog rata, Marija Jana provela u glavnom gradu Jugoslavije. Taj grad bio je, priseća se ona u knjizi, sušta suprotnost Pragu, tada još mirnom, ali u velikoj strepnji od onoga što će veliki komšija firer uraditi, i kako će na to reagovati čehoslovački saveznici – Francuzi i Englezi.

Roditelji Madlenke Korbelove bili su opčinjeni Beogradom i trudili su se da što pre nauče srpski jezik, kako bi mogli da razgovaraju sa domaćinima. Josef Korbel bio je veliki pristalica jugoslovenske demokratske opozicije, koja se suprotstavljala monarhistima. Često se u zgradi ambasade, ali i na drugim lokacijama u državi, susretao sa “slobodnomislećim” ljudima, i jednom prilikom, u aprilu 1937, samo mesec dana pre nego što će mu se roditi mezimica, Korbel je organizovao posetu Beogradu predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša. To su doznali studenti koji su zatražili hitan sastanak sa atašeom i zamolili ga da im kaže kada će Beneš tačno stići. Mirne demonstracije umalo su se pretvorile u krvoproliće.

Madlenka Korbelova

Josef Korbel i njegova supruga, Ana Špigelova, često su se spuštali među narod. Josef je, priseća se Medlin, iz prve ruke spoznao etnička rivalstva koja će, kako kaže, ponovo izaći na videlo u sukobima na Balkanu devedesetih. Tih godina u Beogradu, Josef i Ana najviše su se družili sa Vladimirom Ribnikarom, izdavačem “Politike”, čija je supruga Jara bila Čehinja.

Par je imao malu decu, i to su bili i prvi prijatelji buduće gospođe Olbrajt. Večerali su zajedno makar jednom nedeljno, a Josef Korbel i Vladimir svakodnevno su se čuli telefonom. Ribnikarovi su bili i poslednji ljudi s kojima su se Korbelovi pozdravili kada su, navrat-nanos, odlazili iz Beograda, i prvi ljudi s kojima su se videli kada su se, posle rata i izgnanstva u Engleskoj, vratili u Beograd.

Foto: Tanjug/AP

Krajem decembra 1938, Josef Korbel opozvan je s dužnosti u Beogradu. Diplomatski život morao je da zameni kancelarijskim, u Pragu, ali već tada Beneš i drugi Čehoslovaci skupljali su se u Engleskoj, ne mireći se sa Minhenskim sporazumom i sa, praktično već tada, nemačkim preuzimanjem Praga.

Korbel je znao da mora da se dohvati Londona, i ponovo se obratio svojim beogradskim prijateljima. Preko njih – najverovatnije uz obilatu pomoć Vladimira Ribnikara – čitava porodica dobila je vize, i to na osnovu potvrde koja je stigla iz Srbije: da je Josef Korbel dopisnik ne jednog, već dva jugoslovenska časopisa, i da je dobio specijalni zadatak, da izveštava iz Ujedinjenog Kraljevstva.

Već 25. marta 1939, deset dana po nacističkoj okupaciji Češke, čitava porodica okupila se, sa samo dva natrpana kofera, na železničkoj stanici u Pragu. “Simplon orijent ekspres” ih je preko Slovačke i Mađarske dovezao do granice Jugoslavije. Tu već nije bilo razloga za strepnju: Jugosloveni su Korbela dočekali kao prijatelja, i nisu pravili problem porodici koja se vozom dokopala Grče, odakle su se brodom prebacili u Englesku.

Josef Korbel, stoji u “Praškom proleću”, sve vreme je održavao bliske veze sa svojim srpskim prijateljima. Uz njihovu pomoć iz Čehoslovačke su, preko Beograda, prebacivane tajne depeše – sve ostale komunikacije bile su u prekidu ili strogo kontrolisane od strane nacista – a herojski posao za porobljeni češki narod često su obavljali obični ljudi iz Jugoslavije, poput radnika na železnici.

U Londonu, gde će joj se roditi mlađa sestra Kati, Marija Jana krenula je u školu. A otac Josef imao je mnogo ozbiljniji posao: kao nekada blizak saradnik pokojnog Tomaša Masarika i još bliži saradnik njegovog sina Jana, sa dobrim vezama sa Benešom, Josefu je pripao zadatak da organizuje radio-program koji bi se, posredstvom Bi-Bi-Sija, emitovao širom porobljene Evrope. Program je emitovan na poljskom, češkom i srpskom jeziku, a Korbel je bio urednik za češki i, kao tečan govornik srpsko-hrvatskog i poznavalac jugoslovenske kulture, srpski jezik.

Foto: Public/Promo

Čitav rat porodica je provela u Engleskoj – Madlen je išla u školu i, kako sama kaže, postala prava Engleskinja. Osim bombardovanja, kada je jedini spas bio u metrou ili skloništima, većih problema nije bilo. Pa ipak, i Josef Korbel i Ana Špigelova patili su za Čehoslovačkom i jedva čekali oslobođenje. Među prvima su se, kada je Crvena armija pobedonosno ušetala u Prag – mada će Medlin Olbrajt u knjizi podsetiti da to nije išlo bez “zločina i silovanja” – vratili u svoju zemlju.

Josef Korbel radio je u Ministarstvu spoljnih poslova, ali je logično bilo da, sada kao diplomata na glasu, postane ambasador. Ponovo u Beogradu, ovog puta daleko od onog grada koji je familija napustila u poznu 1938.

Grad je bio, seća se Medlin Olbrajt, gotovo ravnjen sa zemljom, bilo od nacističkog ili savezničkog bombardovanja. Više od deset odsto populacije je stradalo u obračunima sa Nemcima. Ili u međusobnim obračunima. Svi su se, govori ona, oblačili vrlo skromno i prionuli na posao nove izgradnje zemlje.

Pre nego što je napustio Prag, Josef Korbel dobio je instrukcije od Beneša, koji ga je zamolio da se što češće vraća u Prag. “Nemoj ništa da mi pišeš, Sovjeti se svega dokopaju”, kazao je Beneš svom ambasadoru. “Ako imaš nešto važno o Jugoslaviji da mi kažeš, dođi i reci mi to lično”.

Foto: RTS/printscreen

Beneš nije voleo Josipa Broza Tita. Smatrao je da je Tito od sebe napravio legendu samo da bi što lakše vladao državom. Od slovenačkih do dalmatinskih gradova, svi su mu pevali pesme i gradovi su se nazivali po njemu. Olbrajtova se seća rečenice “Mi smo Titovi, Tito je naš”. Seća se i svoje omiljene dečje pesmice, koju je često znala da recituje, na tečnom srpskohrvatskom: "Tito, Tito, ljubičice bela".

I samo predavanje akreditiva Josipu Brozu nije prošlo bez anegdote. Dok je čekao da ga Tito primi, na Josefa Korbela naleteo je Titov pas Tigar i skoro ga oborio na zemlju. Tito je bio mnogo niži nego što je izgledao na fotografijama, ali impresivan u vojničkoj uniformi i dubokim čizmama. Josef Korbel i Tito često su razgovarali – i o svetskim pitanjima.

"Diktator", kako ga naziva Medlin Olbrajt, jednom je prilikom pozvao Josefa Korbela na kuglanje. Josef je uzeo kuglu levom rukom, a Tito je počeo da aplaudira i da se smeje. "Rođen si kao levičar", kazao je Tito. A onda je Josef bacio kuglu, koja je krenula udesno. "… Ali skrećeš. To mi je sumnjivo", dodao je Broz.

Kao dete ambasadora, Medlin Olbrajt živela je u prostranoj kući, na Bulevaru kralja Aleksandra, svega nekoliko stotina metara od Narodne skupštine. Živeli su u trospratnici – samo u prizemlju bile su službene prostorije – i imali batlera, šofera, kuvara i nekoliko kućnih pomoćnica.

Foto: Tanjug/AP

Korbelovi su nakon ovoga ponovo bili u izgnanstvu. Ovog puta, Medlin Olbrajt neće se dugo vratiti u Beograd.

Samo dva puta, jednom lično, da oda poslednju počast Titu, čoveku kojeg njen otac nije mogao da vidi očima. I drugi put simbolično, preko bombi kojima je NATO zasuo grad u kojem je odrasla, u kojem se igrala, u čijim je rekama naučila da pliva i čiji su je ljudi prihvatili kao svoju, prenosi Alo.

BONUS VIDEO: