GADAFI JE ŽENU UPOZNAO U BEOGRADU, A NJIHOV SIN ĆE BITI NOVI VOĐA LIBIJE?! Evo ko je Safija Farkaš iz Mostara koja je radila na VMA i pukovniku rodila SEDMORO DECE!

Autor: Republika

Svet

09.11.2021

11:39

Životna priča potencijalnog novog vođe Libije, Sejfa el Islama Gadafija, sina brutalno ubijenog Muamera el Gadafija, više je nego živopisna, a ima velike veze i sa našom zemljom i prestonicom Beogradom.

Profimedia

Sejf el Islam je sin Safije i Gadafija, koji su se upoznali na VMA 

Iako je ostalo još punih sedam nedelja do izbora u Libiji, za koje mnogi tvrde da će biti prekretnica u toj ratom razrušenoj zemlji, svetski mediji ne prestaju da pišu o mogućnosti da će na čelo afričke države ponovo doći jedan Gadafi.

Reč je o Sejfu el Islamu Gadafiju (49), sinu brutalno ubijenog libijskog lidera, Muamera el Gadafija, kog je on dobio u braku sa drugom suprugom Safijom el Barsai, nekada Safijom Farkaš. Ženu sa kojom je rešio da po drugi put stane na ludi kamen samo nekoliko meseci nakon što ju je prvi put ugledao, moćni pukovnik je 1970. upoznao ni manje ni više nego u Beogradu i to dok se lečio na VMA od hronične upale slepog creva. 

Rođena u Mostaru, deda joj je bio Hrvat

Safija je, naime, radila kao medicinska sestra u poznatoj beogradskoj klinici i veoma brzo pala na Gadafijev šarm. Udala se za njega iste godine u libijskoj prestonici Tripoliju.

Prema dostupnim informacijama na internetu, Safija je rođena u Mostaru, međutim, pojedinci tvrde da potiče iz hrvatske porodice i da je u skladu sa tim nosila ime Sofija koje je nakon udaje promenila. Drugi, međutim, navode kako je ona iz bošnjačke porodice i da joj je ime oduvek bilo Safija, ali da joj deda jeste Ivan Farkaš, nekadašnji austrijski školski okružni nadzornik u Mostaru

Gadafiju je rodila sedmoro dece, od kojih čak šestoricu sinova, dok postoje tračevi da je par dvoje dece usvojio - Hanu i Milada. Najstarije dete im je Sejf el Islam, koji je rođen 1972. i čije ime je prilično simbolično - Sablja islama.

Sef el Islam se iz politike povukao u vreme kada mu je otac još vedrio i oblačio Libijom, 2008, a ubrzo potom je odbranio doktorat u prestižnoj Londonskoj ekonomskoj školi. Kasnije je optužen da je taj rad kupio, odnosno da mu ga je neko drugi napisao. Međutim, kada je posle ubistva Gadafija, rad proveren, utvrđeno je da je verodostojan, osim nekoliko referenci.

Nakon očeve smrti, mladi naslednik je uhapšen, mučen i zarobljen. Iz zatočeništva na jugu razorene domovine je konačno oslobođen 2018. i otad radi na objedinjavanju mnogobrojnih zaraćenih libijski plemena koje je samo Gadafi mogao da drži pod kontrolom. To je, ipak, pošlo za rukom i Sejfu, pa se sve više čuje kako je upravo to razlog što ga mnogi vide novim liderom zemlje. 

Njegovo oslobađanje iz zatočeništva je još obavijeno velom tajne, a prema pojedinim nepotvrđenim izveštajima, u to je prste umešala Ruska Federacija, koja za cilj ima konačno ujedinjene Libije i zavođenje reda i stabilnosti u toj državi.  

 

Podsetimo, Libija je veštačka kolonijalna tvorevina. Italija je 1911. napala Osmansko carstvo, otela mu Rodos i Dodekanez u Egejskom moru, Tripolitaniju u Magrebu, Cirenaiku u tradicionalno egipatskoj sferi, te Fezan u srednjoj Africi. Tek 1934. je te kolonije spojila u jednu i nadenula joj naziv Libija, kako je antički Rim zvao Afriku.

Međutim, od početka je bilo jasno da je toliko razjedinjene oblasti teško ujedinitoi, bez obzira na to što je stanovništvo govorilo istim jezikom. Danas u oblasti Fezan, na primer, unutrašnji suverenitet imaju samo tamošnja plemena.

Situacija se dodatno komplikuje nakon Drugog svetskog rata kada je Italija kao gubitnik morala da se odrekne svojih afričkih kolonija. Libiju su Ujedinjene nacije proglasile nezavisnom kraljevinom tačno 70 godina pre ovogodišnjih eventualnih izbora: 24. decembra 1951.

- Danas, čak i ako savremena Libija uspe da organizuje slobodne i poštene izbore, oni će verovatno stvoriti više zbrke nego što će ublažiti trenutnu krizu - procenjuje Globus.

Moćne sile i dalje trzaju zemlju 

Čak ni pokretači izbora ne tvrde da će proizvesti neospornu, suverenu i ustavno legitimnu libijsku vladu. Pokušaji SAD i Britanije da nagovore "neposlušne" aktere (Rusiju, Tursku i razne zalivske države) da koordinišu svoje intervencije u Libiji bili su polovični.

U ovom trenutku Egipat i Rusija imaju svoje duge prste u Cirenaici, gde sva vlast leži u rukama samozvanog maršala Kalife Haftara. On je pokušao da osvoji i Tripolitaniju, ali mu je u tome konce pomrsila Turska koja sada posredno dominira tom zonom, jedanaest decenija pošto su je odande isterali Italijani.

Osim toga, Italija još ima znatne interese u ležištima gasa i nafte u Cirenaici. Tamo joj je klopke postavljala Francuska, koja je zapravo i inicirala krvavo rušenje Muamera el Gadafija vojnom intervencijom 2011, ali nije pokazala dovoljno snage ni pameti da prethodno pripremi "sledeći dan", ostavivši Libiju u potpunom haosu. Dok su se Francuzi i Italijani međusobno prepirali, stigli su Turci i Rusi.

Ipak, glavni "igrači" bi, kako ocenjuju analitičari, imali više koristi da Libija bude ponovo u "sistemu". To bi značilo da zemlja može da troši, odnosno investira milijarde dolara u unapređenje gasovoda, zapošljavanje migranata, nadzor svojih granica, otplatu međunarodnih boraca i pružanje boljeg životnog standarda Libijcima. Nasuprot tome, neuspesi međunarodne koordinacije i dalje dovode do toga da politika postiže rezultate daleko od optimalnih. Pojednostavljeno rečeno: pomažu da Libiju muzu drugi - plaćenici, gospodari rata, šverceri migranata i slični. 

Komentari (0)

Loading