UJEDINJENJE BELORUSIJE I RUSIJE: Jedini spas je integracija, još se odlučuje po kom modelu!

Foto: Tanjug/AP

Lukašenko i Putin

To će biti najkonstruktivniji odgovor na hitne izazove sa kojima se suočava Ruska Federacija i njeni strateški partneri.

Podsetićemo, 18. februara pres-sekretar predsednika Ruske Federacije Dmitrij Peskov najavio je „veoma duge pregovore“ između Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka, zakazane za 22. februar. Prema Peskovu, dnevni red razgovora uključuje raspravu o pitanjima bilateralnih odnosa, kao i razmenu mišljenja o međunarodnim pitanjima.

U očekivanju ove komunikacije, FAN je analizirao trenutnu situaciju i perspektive Lukašenka, kao i države na čijem je čelu.

2021. godinu Belorusija je dočekala ne u najboljem stanju. Sumnjive metode održavanja predsedničkih izbora izazvale su u avgustu prošle godine velike proteste, koje su agencije za sprovođenje zakona prilično oštro suzbile.

Foto: Tanjug/AP

Aleksandar Lukašenko

Uprkos činjenici da je, u celini, podrška trenutnom predsedniku od većine stanovništva Belorusije bila očigledna, izborne nepravilnosti i agresivna retorika samog Lukašenka podelile su belorusko društvo, tvrdi FAN. Aleksandar Lukašenko se zabio u ugao. Politika belorusizacije, kao i koketiranje sa nacionalistima nisu dali očekivani rezultat – Evropi nije bilo okreta. Štaviše, u EU je lik Lukašenka postao još toksičniji i ne tretira se više nego ranije. Plus, Brisel je odbio da pruži finansijsku pomoć Minsku. Odnosno, čak ni ovde Lukašenko, kako kažu, „nije poleteo“.

Četvorosatni (!) govor predsednika Republike Belorusije 11. februara u Narodnoj skupštini nije sadržao nijedan razumljiv plan za tranzit moći i dalji put razvoja zemlje. Belorusija je i dalje u velikoj meri podeljena – sa ugašenim, ali ne i konačno razrešenim građanskim sukobom.

Očigledno je da je jedini način za dalji razvoj Belorusije integracija sa Rusijom. Sada se odlučuje na koji način će se to sprovesti i koje će mesto Belorusija zauzeti u opštoj uniji. U svetlu ovoga, predstojeći sastanak predsednika Ruske Federacije i Republike Belorusije dobija poseban značaj.

Foto: Tanjug/AP

Vladimir Putin

Lukašenko je već požurio da obavesti medije da ne ide u Soči „da nešto traži“. Ovo je vrlo kontroverzna izjava, posebno u pozadini dobro poznate želje Aleksandra Lukašenka da dobije finansijsku pomoć od Rusije u iznosu od najmanje 3 milijarde dolara. Da bismo bili sigurni da je ovaj iznos kolosalni, dovoljno je podsetiti se na šta EU i međunarodne institucije rade uz podršku susedne Ukrajine – postoje samo milioni dolara…

Dodamo da je prošle godine – baš kada su u Minsku počeli protesti – Rusija već dodelila Belorusiji 1,5 milijardi dolara. Očigledno je to učinjeno kao odgovor na neka Lukašenkova zakulisna obećanja. Odnosno, sada će predsednik Belorusije morati da odgovori na svoja obećanja. Ukratko, nova poseta lidera beloruske države Moskvi obećava da će biti teška.

Sam status predsednika Republike Belorusije je jednako težak. Lukašenko dobija podršku od svog državnog aparata i beloruskih elita pre svega kao garant sporazuma sa Rusijom koji pružaju sigurnost i finansijsko blagostanje pratnji predsednika Belorusije. Ako Moskva iznenada prestane da podržava Lukašenka, on će odmah postati „stranac među svojim narodom“.

Do sada sve ide na to da će Lukašenko biti pred izborom: da udobno, sa garancijama napusti mesto predsednika države ili „da se odupre“, prisiljavajući tako Moskvu da razgovara o budućnosti Belorusije i Lukašenka lično sa drugim ljudima.

Foto: Tanjug/AP

Putin i Lukašenko

U međuvremenu, Belorusija je jedini primer dosledne i donekle efikasne integracije na postsovjetskom prostoru. Od sredine 1990-ih, Moskva i Minsk približavaju se, korak po korak, i ekonomski i politički. Rusija je služila kao garant suvereniteta Republike Belorusije i neiscrpno tržište za njene proizvode. Paralelno s tim, Moskva je formirala neviđene mere podrške beloruskoj ekonomiji, snabdevajući Minsk energetskim resursima po domaćim cenama, a u nekim slučajevima čak i ispod njih.

Sve ovo omogućilo je beloruskim proizvođačima da održe nizak nivo troškova robe i nadoknade sve troškove, uključujući i socijalne. Ista okolnost dala je Belorusima priliku da napuste smanjenje proizvodnje i održe zarade na odgovarajućem nivou u zemlji. Tako važni „bonusi“ Minsku su postali dostupni isključivo zahvaljujući kontinuiranoj socijalno-ekonomskoj podršci Rusije.

Imajte na umu da je socio-ekonomski model integracije sa Belorusijom činio osnovu pravnog okvira EAEU – globalnog integracionog prostora sa središtem u Rusiji.

Rusija je takođe delovala kao garant bezbednosti Belorusije, uključujući „suseda“ u jedinstvenom prostoru PVO i PRO. Za Belorusiju se to pokazalo posebno važnim u prvoj polovini 2000-ih, kada su SAD i EU dosledno oblikovale Lukašenka u odbojnu sliku „poslednjeg evropskog diktatora“, dok su Belorusiju izolovale sa čitavim nizom ekonomskih i političkih sankcija. Nije moguće predvideti šta bi se dogodilo sa Republikom Belorusijom u takvim okolnostima da suverenitet beloruske države nije obezbedila Rusija. Ali, malo je verovatno da je čekalo nešto dobro, pogotovo ako se setimo nedavne istorije Jugoslavije, Srbije, Libije i te iste Ukrajine.

Integracija Ruske Federacije i Republike Belorusije prošla je neravnomerno. Sredinom i krajem 1990-ih ovaj proces se razvijao u okviru ZND – i paralelno sa očajničkim pokušajima Moskve i Minska da sačuvaju svoje raspadajuće ekonomije. Politički zamah približavanju dale su ambicije Aleksandra Lukašenka, koji je očigledno ciljao na mesto lidera dve države. Javno mnjenje u Ruskoj Federaciji nije bilo protiv takve kombinacije, tim pre što je posle Borisa Jeljcina beloruski „otac“ izgledao sasvim pristojno.

Foto: Tanjug/AP

Lukašenko i Putin

Međutim, tada se dogodio događaj neočekivan za Aleksandra Lukašenka – energični Putin je došao da zameni degradiranog Jeljcina u Rusiji, što je podstaklo Lukašenka da brzo zaboravi na ideju političkog zbližavanja sa Ruskom Federacijom.

Početkom 2000-ih, Rusija se uglavnom bavila unutrašnjim poslovima: Čečenijom, gradnjom ekonomije, sastavljajući mašinski kompleks itd. Rešenje ovih problema bilo je od presudne važnosti za Moskvu, pa su pitanja integracije premeštena u kategoriju sekundarnih. Lukašenko je demonstrirao svoju odanost Rusiji, a Kremlju u to vreme nije trebalo ništa više od Minska.

Međutim, s vremenom je ova inercija počela sve manje da ispunjava ruske interese, a Belorusija se sve više pretvarala od učesnika u integracionim procesima u glavnog korisnika od zbližavanja. Dovoljno je reći da je glavna linija prihoda Belorusije bio ponovni izvoz ruske robe, pre svega nafte, koja se Belorusima isporučivala po povlašćenim cenama.

Moskva je godinama zatvarala oči pred zavisnim „vežbama“ Minska, ali 2014. godine između Ruske Federacije i Republike Belorusije, ipak se stvorila virtuelna, ali sasvim opipljiva, duboka „pukotina“. Stvorio je, naravno, Aleksandar Lukašenko.

Umesto da podrži Rusiju u teškim vremenima, Lukašenko je izabrao kurs hitne nacionalizacije beloruskog društva i raskid sa Ruskom Federacijom pod maskom teze o „bogatom vektoru“ njegove politike. U isto vreme, „otac“ je i dalje uzimao sve ekonomske koristi od Ruske Federacije zdravo za gotovo! Štaviše, Rusija je Belorusiji dozvolila da uđe u pregovarački format sa Ukrajinom, što je omogućilo Lukašenku da delimično odmrzne svoj status persona non grata u Evropi.

Foto: Tanjug/AP

Aleksandar Lukašenko

U isto vreme, naporima Lukašenka, Belorusija je pokrenula obrnuti ponovni izvoz, započinjući isporuku sankcionisanih proizvoda u Rusiju. Posledice ove inicijative bilo je nekoliko rusko-beloruskih „trgovinskih ratova“, kada je Rusija morala da uvede embargo na određeni broj beloruskih dobara koje su ili „sankcionisane“ ili nisu zadovoljavale prilično umerene zahteve ruskih regulatornih vlasti. Tokom ovog perioda, beloruska strana, uključujući predsednika Republike Belorusije, nije oklevala u kritikama upućenim svom jedinom savezniku!

Zahlađenje rusko-beloruskih odnosa, koje je vrhunac doživelo krajem jula 2020. godine, kada su, uoči predsedničkih izbora, beloruske snage bezbednosti u blizini Minska zadržale tri desetine „ruskih terorista“. Očigledno je trebalo da usledi dalje izručenje pritvorenika Ukrajini – moguće je da je Lukašenko tako niskom servilnošću želeo da „kupi“ predsedničko mesto na Zapadu. Ali ovde Aleksandar Grigorievič ponovo „nije poleteo“ – Evropljani mu nisu otvorili ruke, a „teroristi“ su morali da budu pušteni.

Uprkos ovom skandalu, kao i činjenici da se građanska konfrontacija u Minsku nastavila u potpunosti, Rusija je ponovo priskočila u pomoć beloruskoj državi, pružajući joj ekonomsku podršku i potvrđujući, pre svega zapadnim silama, da je garant suvereniteta Belorusije.

Foto: Tanjug/AP

Lukašenko i Putin

Danas je već jasno da je Lukašenko figura prošlosti, tvrdi FAN. NJegova vrednost za sve stranke, uključujući i samog Aleksandra Lukašenka, leži isključivo u funkciji posrednika (ali ne i garanta – ovde je „otac“ iscrpeo rezervu poverenja), koji vrši zvanični tranzit moći. Vreme igra protiv Lukašenka, njegov uticaj i zalihe šansi se privode kraju. Ne postoje alternative njegovoj ulozi koja je ograničena vremenom i moći.

Na ruskoj strani ključna prepreka međusobnom zbližavanju je nedostatak političkog modela integracije koji omogućava beloruskom establišmentu i industriji da pronađu svoje mesto u jedinstvenom rusko-beloruskom prostoru, da postanu njegov prirodni deo, a ne da biti „pojedena“ od birokratije, velikih preduzeća ili državnih korporacija Ruske Federacije.

Trenutno je jedini efikasan instrument socijalne i državne integracije koji stvara legitimitet i javno učešće model ruske zakonodavne vlasti – ruski parlamentarizam, koji ima prilično duboku tradiciju i efikasan aparat.

Foto: Tanjug/AP

Foto: Ilustracija

Najkonstruktivniji odgovor: Integracija beloruskih poslanika u ruski parlament

Integracija beloruskih predstavnika u ruski parlamentarni sistem u okviru širokog modela konfederacije dve države postaće efikasan, transparentan i ubedljiv proces integracije za sve stranke. Omogućiće, s jedne strane, smanjenje protestnih raspoloženja u Republici Belorusiji, i u Ruskoj Federaciji, a sa druge, formalizovanje položaja građana lojalnih vlastima.

Sprovođenje takve integracije moguće je ako se izvrši velika politička reforma, koja predviđa stvaranje dvostranačkog centrističkog sistema sa uslovnom desnicom („Jedinstvena Rusija“) i levim centrom, koji akumulira belorusko biračko telo.

Ova velika reforma trebalo bi da predvidi postupak ujedinjenja dve države na platformi jedinstvenog spoljnopolitičkog predstavništva, podjednako zajedničkog ekonomskog i odbrambenog prostora, političke integracije zasnovane na zakonodavnoj grani vlasti, kao i novi model političkih partija i udruženja. Objektivno, sve ovo će zadovoljiti interese obe države, koje sada imaju ozbiljne prepreke za dalji razvoj – ekonomske, političke i socijalne.

Istovremeno, biće neophodno izgraditi efikasniji, transparentniji politički sistem koji predstavlja sve grupe stanovništva, uključujući i novu, ujedinjenjem sa Belorusijom.

Globalno tržište i ujedinjeno stanovništvo omogućiće dvema zemljama da zajednički povećavaju industrijsku proizvodnju kroz konsolidovani zajednički ekonomski prostor.

Moskva i Minsk će morati da konsoliduju zajedničke vojno-političke, diplomatske i ekonomske konture u obliku konfederacije ili drugih oblika postepenog međusobnog zbližavanja. To će zahtevati trenutna geopolitička situacija, primoravajući Moskvu i Minsk da budu stalno spremni da se odupru agresivnom širenju NATO-a i drugih vojno-političkih saveza pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Država.

Ostaje samo da dodamo da je Lukašenko, od partnera i lokomotive rusko-beloruske unije, do sada postao gotovo njegova glavna prepreka. Međutim, svaki pokušaj obustave procesa integracije samo će ubrzati odlazak „oca“ sa mesta predsednika Republike Belorusije i zakomplikovati njegov dalji život, navodi se u tekstu.