RUSI SRAVNILI ODESU, CEO GRAD JE U PLAMENU! Rakete seju smrt, a bolesna Tetjana na prozor zalepila molitvu "Očenaš" da ne vidi dronove: "LEŽIM U KREVETU I ČEKAM KRAJ!" (FOTO, VIDEO)

Kada se oglase eksplozije, Tetjana Ribak može da uradi samo jedno - ostane da leži u svom krevetu i čeka. Ne može da hoda i nema načina da se spusti do skloništa. Da bi se makar malo zaštitila od prizora koji je okružuju, zamolila je socijalnu radnicu da joj prozore prekrije crvenim ukrasnim papirom, starim vojnim plakatima i verzijom molitve "Očenaš" da više ne bi morala da gleda ruske dronove kako prelaze nebom iznad njenog doma.

Poslednjih nedelja Rusija je pojačala napade na njen rodni grad Odesu, najveću ukrajinsku luku na Crnom moru, i gotovo bez prekida ga zasipa dronovima i projektilima, u onome što Njujork tajms opisuje kao najteži udar na grad tokom gotovo četvorogodišnjeg rata.

Tetjana Ribak, koja godinama živi s invaliditetom, ovog meseca je najmanje devet dana bila bez struje. Četiri dana nije imala ni grejanje ni vodu. Socijalna radnica joj je nosila boce s vodom do stana na sedmom spratu. Da bi se zaštitila od hladnoće, oblačila je dva para čarapa, dvoje toplih pantalona, džemper i debeli frotirni bademantil, a zatim se pokrivala sa dva ćebeta.

- Psihološki, niko ovo više ne može da izdrži - rekla je 64-godišnja Ribakova dok je sedela u svom krevetu i dodala:

- Moj nervni sistem je potpuno uništen. Baš sinoć, kada je nestalo struje i počelo granatiranje, sirene za vazdušnu uzbunu bile su zastrašujuće glasne. Ali još strašniji je bio udarni talas. Moja vrata i prozori su se tresli, tup, tup, tup, a ja sam ležala tamo, nesposobna da bilo gde pobegnem, bez mesta gde bih otišla.

Mnogi Ukrajinci veruju da Moskva napada Odesu iz osvete za nedavne ukrajinske udare na flotu u senci koju Rusija koristi za transport nafte i izbegavanje sankcija. Dok drugi veliki gradovi prolaze kroz periode snažnog bombardovanja, pa zatim zatišja, Odesa je pod gotovo stalnim udarima još od ranih jutarnjih sati 12. decembra. Mete su uglavnom luke i energetska infrastruktura, a u napadima je poginulo najmanje devet ljudi.

U svakodnevici bez struje, gasa i vode, stanovnici su primorani da se snalaze kako znaju. Telefone i računare pune u državnim centrima za pomoć ili u prodavnicama, a obroke pripremaju na improvizovanim pećima napolju. Mleko, jaja i pavlaku čuvaju na prozorskim daskama da bi ostali hladni. Neki su u dvorištima postavili velike generatore da bi i komšije mogle da dobiju struju.

Otpornost Ukrajinaca postala je gotovo simbol ovog rata. Oleksij Kolodčuk, 80-trogodišnjak, kaže da mu nestanci struje i grejanja ne predstavljaju veliki problem. Najviše ga je rastužilo to što je zaboravio da svoj boršč iznese na hladnoću, pa se pokvario. Imao je i poruku za ruskog predsednika Vladimira Putina.

- Ponekad pomislim, kad bih mogao da priđem Putinu sa štapom, dobro bih ga udario po glavi, možda bi ga to urazumilo jer očigledno nešto tamo nije u redu - rekao je Kolodčuk.

Ipak, posle gotovo nedelju dana bez struje, mnogima u Odesi ponestaje strpljenja. Organizovali su proteste. Za starije ljude, koji su praznike dočekali u mraku i hladnoći, optimizam je sve teže pronaći. Valentina Avdijenko, 72-godišnjakinja, jedinu utehu nalazi u trogodišnjem unuku Denisu. Kad god se oglase sirene, on viče: "Balistika, balistika“, imitirajući odrasle.

- Samo želim da ovo ludilo prestane. Toliko smo umorni. Kada će se ovo konačno završiti - rekla je dok je u mraku šepala ulicom ka domu.

Za starije koji pamte život u Sovjetskom Savezu, rat nosi i dodatni teret jer suprotstavlja Ukrajince i Ruse, koje su nekada smatrali braćom. Mahadan Farkhijev, 73-godišnjak, proveo je 25 godina u sovjetskoj vojsci rame uz rame s Ukrajincima i Rusima i bio je ranjen u Avganistanu. U dnevnoj sobi drži fotografiju na kojoj je u uniformi sa grudima punim medalja. Danas više ne razgovara sa bratom i sestrom koji žive u Rusiji.

Nedavno ga je posetila Olha Demidova, socijalna radnica iz humanitarne organizacije Kultura demokratije. Zatekla ga je sa suprugom Anastasijom i njihovim 42-godišnjim sinom Andrijem, koji ima cerebralnu paralizu. Ne govori i ne hoda i jede samo pasiranu hranu, a roditelji mu menjaju pelene četiri puta dnevno. Kada granatiranje postane snažno, premeštaju ga kolicima u hodnik, dok on steže šake i zatvara oči dok eksplozije ne prestanu.

- Jer, nedajbože, kuda bismo s njim pobegli - pita se Farkhijev.

Demidova kaže da je veliki deo njenog posla postalo ohrabrivanje ljudi.

- Kada nema struje, nema grejanja i vode, nastupi neka vrsta apatije - rekla je i dodala:

- Pomislite to je to, kraj je. A onda shvatite da nije. Ne smete da odustanete. Morate da nastavite. Morate ovo da preživite. Da izdržite. Biće bolje.

Za Tetjanu Ribak, ženu prikovanu za krevet na sedmom spratu, život nije trebalo ovako da izgleda. Nekada je i sama bila socijalna radnica. Posle teške operacije bubrega 2023, izgubila je veliki deo funkcije u nogama. Mislila je da će joj u starosti pomagati deca, ali tri sina, od kojih je najstariji 45 godina, a blizanci 35, bore se na frontu i retko dolaze. Ćerka je prošle godine napustila Ukrajinu jer više nije mogla da izdrži pritisak.

Nekada je mogla da spava tokom vazdušnih uzbuna, koje ponekad traju i po deset sati. Sada više ne može.

- Sve što sada želim jeste nekakav mir, makar i mali njegov deo - rekla je.

Kaže da više nema snage.

- Moje zdravlje se jednostavno urušava. Osećam da mi je snaga na nuli. Više nema snage - prenosi Njujork tajms.

Izvor: Blic/Republika/N.A.

BONUS VIDEO