KOJI JE SLEDEĆI POTEZ RUSIJE? Analitičar: Ako Putin ne može da snabde gorivom tenkove, da li će CRVENO DUGME da radi ako ga pritisne?

Invazija početa u februaru bila je puna iznenađenja u svakom pogledu. Neki su smatrali da do nje neće ni doći. Drugi su verovali da će ruska vojska obaviti sve za desetak dana, ili da je evoluirala od razaranja Groznog u Čečeniji devedesetih i da neće biti nasumičnog bombardovanja civilnih područja zastarelom artiljerijom.

Tu su i oni koji su su cenili da je zveckanje nuklearnim sabljama oksimoron u 2022. i da se ne može tek tako pretiti ljudima nuklearkama jer je destrukcija koju one donose potpuna za čitavu planetu. Ipak, kako se 2022. okončala, Evropa je suočena sa nizom nepoznanica, piše u svojoj analizi za CNN Nik Paton Volš, urednik za međunarodnu bezbednost.

Rusija je potrošila milijarde dolara modernizujući svoju vojsku, koja se nekad smatrala trećom najmoćnojom u svetu. Ispostavilo se da je to uveliko bila prevara. Otkrila je da njeni lanci nabavke ne fukncionišu nekoliko desetina kilometara od njenih granica i da je njena procena da Ukrajina očajnički želi da se oslobodi svog “nacizma” iskrivljeni proizvod kojim poslušnici hrane predsednika Rusije Vladimira Putina onim što je on želeo da čuje boraveći u izolaciji zbog pandemije, prenosi Blic.

Foto: Tanjug/AP

 

Takođe je otkrila da je Zapad – daleko od toga da bude podeljen i uzdržan – bio srećan da pošalje svoju municiju na istočnu granicu. Zapadni zvaničnici mogli bi takođe biti iznenađeni time što deluje da se ruske crvene linije stalno pomeraju, pošto Moskva shvata koliko su njene nenuklearne opcije ograničene. Ništa od ovoga nije trebalo da se dogodi, piše Volš.

Sad kad jeste, šta Evropa treba da uradi i za šta da se pripremi?

Ključ je tome koliko je Zapad bio neočekivan ujedinjen. Uprkos tome što su podeljene oko Iraka, Sirije, nevoljne da potroše dva odsto BDP-a na bezbednost koju Sjedinjene Države dugo traže od članica NATO, Evropa i SAD su na istoj strani kad je reč o Ukrajini.

Izjave da je Rusija već izgubila rat su preuranjene, smatra Volš. Postoje varijable koje bi mogle da dovedu do zamrzavanja konflikta ili preokreta u borbama, NATO bi mogao da izgubi strpljenje i pogura nepovoljan mir za Kijev – što je u ovom trenutku malo verovatno.

Rusija se ukopava na istočnoj obali Dnjepra u južnoj Ukrajini i ima prednost u tome što su linije fronta Donjecka i Liganska na istoku bliže njenoj granici. Ipak, njeni izazovi su ogromni – loše obučeni, prisilno regrutovani vojnici kojih na liniji fronta ima 77.000 (prema proceni Putina), muke oko municije i snabdevanja.

Foto: Printscreen/Facebook/національна поліція

 

Ukrajina je na domaćem terenu, sa visokim moralom, dok zapadno oružje i dalje stiže. Još od kolapsa ruskih snaga oko severoistočnog grada Harkova u septembru, sva dinamika je bila protiv Moskve.

Izgledi ruskog poraza su na širokoj slici jer nije pobedila inferiornog protivnika. Razotkrivena kao “papirni tigar”, ruska vojska će se decenijama mučiti da povrati čak i privid ravnopravnog statusa sa NATO. Ovo je možda širi vid štete po Kremlj – godine potrošene na izgradnju Moskve kao pametnog neprijatelja sa konvencionalnim snagama da ga podrže, isparile su za šest meseci lošeg rukovođenja, piše Volš.

Foto: tanjug/AP

 

Pitanje nuklearne sile je i dalje tu, uglavnom jer Putin voli redovno da se poziva na to. Ali čak je i ovde pretnja Rusije smanjena, ističe Volš. NATO je nedvosmisleno upozorio na odgovor za bilo koju upotrebu nuklearnog oružja, Indija i Kina su javno opomenule nuklearnu retoriku Moskve, ali tu je i ključno pitanje: ako ruski lanci snabdevanja dizel gorivom za tenkove 65 km od njene granice ne funkcionišu, kako mogu da budu sigurni da će “nuklearno dugme” da radi ako Putin odluči da ga pritisne, pita Volš, dodajući da nema veće opasnosti za nuklearnu silu nego da otkrije da njene sposobnosti ne funkcionišu.

Uprkos opipljivom padu Rusije, Evropa ne ulazi u eru veće stabilnosti. Pozivi za veće izdatke za odbranu su sve glasniji i prate se, čak i kad dolaze u vreme kad se Rusija – koja je decenijama bila definišuće pitanje evropske bezbednosti – razotkriva kao manje preteća. Evropa shvata da ne može da zavisi od SAD za svoju bezbednost.

Kako bi Zapad trebao da se nosi sa Rusijom koja je pretrpela kolosalni gubitak u Ukrajini i polako pati ekonomski zbog sankcija? Da li je slaba Rusija nešto čega se treba plašiti ili je samo slaba? Ovo je nepoznanica sa kojom se Zapad mora uhvatiti u koštac, ali više nije zastrašujuće pitanje, piše Volš.

Više od 70 godina su Rusi i Zapad držali svet u stisku zajednički zagarantovane destrukcije. To je bio mir zasnovan na strahu. Ali, strah od Moskve trebalo bi polako da jenjava, a sa tim dolazi rizik od pogrešne procene. Sada je izazov za Evropu da se nosi sa Rusijom u stanju haotičnog poricanja, dok se nada da će evoluirati u stanje kontrolisanog pada. Jedna trajna uteha mogla bi biti da bi rizik za Evropu, nakon potcenjivanja ruskog potencijala za zlonamernost, bio da preceni njen potencijal kao pretnju, zaključio je Volš.