ISPOVEST UKRAJINCA KOJI JE PREŽIVEO PAKAO: RUSI ga prvo upucali dok je POMAGAO ženi i starijim komšijama da se evakuišu, pa "došli da ga ZAŠTITE"!

Dva besana dana nakon što je Eduard odveden u podrumsko sklonište, dok mu je butna kost razbijena metkom ruskog snajperista, u posetu su mu došli upravo vojnici iz jedinice koja ga je upucala. Jako granatiranje napolju prikovalo je njega i desetine komšija u skučenu zemunicu, gde je proveo nedelju dana u agoniji, čekajući priliku da pobegne iz komšiluka koje je nekada nazivao domom, piše "Gardijan", prenosi Blic.

Ruski vojnici su stajali iznad čoveka kojeg su povredili, sa njegovom nogom vezanom zavojima otkinutim sa posteljine i držanim na mestu improvizovanom udlagom, i rekli Lisovisku:

- Došli smo da vas zaštitimo.-

Njegova žena Irina, nezaplašena puškom, upitala ih je: „Zaštitite nas od čega? Od naših domova?" Lisovisk je upucan dok je evakuisao nju i stariju komšiju iz njihove stambene zgrade prekoputa balkona, nakon što je bezbednosna kamera snimila ruske vojnike u hodniku.

Jedan metak ga je pogodio u nogu dok je stajao na ivici gomile pored vrata skloništa za bombe, nakon drugog puta evakuacije. Sem njega, niko drugi nije povređen. Nakon što je Lisovisk proveo dan u agoniji, bez lekova protiv bolova i antibiotika, njegova supruga je otišla da zatraži pomoć od ruskih vojnika.

- Rekli smo da smo povređeni i da nam trebaju stvari poput ćebadi i jorgana - rekla je ona za Observer.

Pustili su je nakratko da se vrati u stan, na kojem su bila razvaljena vrata i koji je bio ispunjen sa 10 ruskih oficira, a zatim su poslali lekara, koji je Lisovisku promenio zavoje, dao mu jednu dozu antibiotika i otišao. Nije bilo ponude za dalji medicinski tretman ili evakuaciju, a petog dana nakon pucnjave, Lisovisk je imao groznicu. Irina je ponovo izašla da potraži još jednu turu leka. „Bilo je užasno, jer su bili na našoj teritoriji i morali su da se osećaju kao da nam pomažu, ali nisam imala drugog izbora nego da pitam“, rekla je.

Foto: Tanjug/AP

Tokom tog dugog patnje, bol njegove slomljene noge ublažili su samo hrabrost i velikodušnost komšija koji su rizikovali granatiranje i pucnjavu da bi pročešljali svoje stanove u potrazi za lekovima protiv bolova. Lisoviski i njihovi susedi su uronjeni u najintenzivniji užas ruske invazije na Ukrajinu od početka rata, zbog geografskog položaja. Živeli su u Gostomelu, kijevskom studentskom gradu pored istoimene teretne vazdušne baze, koju je Rusija pokušala da zauzme od prve noći rata, i oko nje se borila danima.

Čečenske trupe poznate po svojoj nemilosrdnosti bile su deo misije, pokrenute su tako brzo da su stanovnici jedva imali vremena da razmisle o bekstvu pre nego što je bitka u punom jeku zahvatila njihov grad.

Nedelju dana pre povrede, Lisovisk je bio svedok i zabeležio na fotografijama i video snimcima zločine koji su se odvijali oko njega. Njegove slike i svedočenja čine moćan i neobično sveobuhvatan dnevnik tih krvavih dana na području koje je sada pod ruskom kontrolom. Oni takođe pružaju važne vizuelne dokaze o zločinima koji su naširoko izveštavani, ali ređe sačuvani na video snimcima ili na fotografijama, zbog straha i ruske konfiskacije telefona. Ovo uključuje pucanje na civile dok su pokušavali da pobegnu.

Foto: Tanjug/AP

Dana 25. februara, dan nakon što je invazija počela, primetio je automobil ispred svog stambenog bloka sa razbijenim prozorima, sa hladnjakom koji je puštao vodu. Otišao je da proveri i shvatio da su meci našli i ljudsku metu unutra. Radilo se o 18-godišnjem dečaku. Drugi komšija, koji je prvi stigao na lice mesta, rekao je da je njegova baka pokušavala da ih oboje odveze na sigurno. Bio je pogođen u oko; nastavila je da vozi skoro dve milje nakon što je upucana, pokušavajući da stigne do sela van grada – možda u šoku, ili u uzaludnoj nadi da će stići do lekara.

Hitna pomoć ju je odvezla u bolnicu, ali je za mladića bilo prekasno. Čak i tako rano u ratu, medicinari nisu imali mesta u svojim vozilima za mrtve, pa je telo ostavljeno za sahranu. U nasilnim danima koji su usledili, Lisovisk, bivši građevinski radnik, nastavio je da dokumentuje kako se rat odvija oko njega.

Izbeglice koje beže iz okupiranih područja više puta su opisivale ruske vojnike kako navodno pucaju na njihove automobile, čak i kada su obeleženi belim zastavama ili nose znakove na kojima piše „deca“, i vide napuštena vozila sa telima unutra. Jedan video koji je snimio sa autoputa izvan grada prikazuje očigledne dokaze masakra. Sedam civilnih automobila, izrešetanih rupama od metaka, napušteno je pored puta. U jednoj tamnocrvenoj Ladi ključevi i dalje leže na krvavim sedištima, iako su svi mrtvi ili povređeni putnici odneti, piše "Gardijan", prenosi Blic.

Foto: Tanjug/AP

Kako se bitka pogoršavala, zalihe hrane su počele da ponestaju. Eduard je snimio radnike iz kabineta gradonačelnika Jurija Prilipka kako daju tegle sa povrćem, krompirom i drugom hranom zarobljenim stanovnicima i pitao zašto su umesto toga nisu delili oružje kako bi se stanovnici mogli boriti.

- Rekli su mi da su Rusi zauzeli bazu Nacionalne garde u Hostomelu gde je bilo skladišteno sve oružje, tako da nije bilo oružja za izdavanje. Pet dana kasnije, Prilipka su ubili okupatori dok je delio hleb civilima. -

Ruski tenkovi su 3. marta ušli u grad, a vojnici su počeli da postavljaju bazu na gradilištu u blizini kuće Lisoviskih. Te noći su se uselili u stambeni blok. Na snimcima video nadzora se vide muškarci u vojnoj kamuflaži kako mlate u hodniku, a par je video kako je grupa postavila nešto ispred svojih vrata, za šta su se plašili da je spojna žica. Njihova kuća bila je u prizemlju, pa su sledećeg jutra odlučili da se popnu preko svojih balkona kako bi pobegli u sklonište za bombe preko puta. Kada se dan vratio, Lisovisk je prvo pomogao svojoj 59-godišnjoj ženi da ode u sklonište za bombe, a zatim se vratio po starijeg komšiju na istom spratu.

Foto: Tanjug/AP

Pošto su oba spasavanja završena, odvojio je trenutak izvan skloništa da telefonira, a dok je stajao mirno, snajperista je povukao okidač. „Pogodilo me je, a noga mi se samo srušila u stranu. Izgledalo je kao da imam dva kolena“, rekao je Lisovisk, govoreći iz svog bolničkog kreveta u Biloj Cerki, gradu južno od Kijeva koji je pošteđen intenzivnih borbi.

Odveden je tamo na lečenje jer su njegove povrede tako složene i lekari kažu da će mu trebati više operacija da bi ponovo mogao da koristi nogu; kost je bila razbijena.

Gomila unutra je pomogla da se pocepaju čaršavi da se napravi podvez i previje rana. Kasnije ga je povezao improvizovanom udlagom, kako bi noga bila ispravljena, a par je slao poruke prijateljima, tražeći hitnu pomoć jer nisu mogli da dođu do hitne pomoći. Potom su isključili mobilne i sakrili ih iza tegli kiselog povrća, nakon što su ih ljudi u podrumu upozorili da su Rusi ljudima oduzimali telefone.

- Nekim ljudima su uzeli telefone, a u drugim slučajevima samo iščupali SIM kartice - rekla je Irina Lisovisk. Kada su ruski vojnici došli, Lisovisk je ležao na podu, očigledno nepokretan i u strašnim bolovima, ali su muškarci držali prste na obaraču.

- Kao da su me se plašili. Oni su rekli: „Nismo mi ti koji su pucali u tebe, to je bio ukrajinski snajperista“, a ja sam rekao: „Reci mi gde su oni?“ - upitao je Eduard Lisovisk.

Za više od nedelju dana borbi, porodica Lisovsksu je samo jednom videlamali odred od šest vojnika u ukrajinskim uniformama.

- Video sam ruskog snajperistu. oči u oči, 20 metara od nas, on je bio u sledećem stambenom bloku iznad, građevinskom bloku - rekao je.

9. marta, dva dana nakon što je gradonačelnik ubijen, stanovnicima Gostomela je konačno rečeno da mogu da se evakuišu kroz humanitarni koridor; većina je otišla peške do sabirnog mesta. Ali Lisovisk nije mogao da hoda i morao je da leži ravno, a u žurbi da pobegne od zastrašujućih podrumskih skloništa i stalnog udaranja granata i raketa, niko sa automobilom nije mogao da napravi mesta za njega. Sledećeg dana su kartonom zakrpili prozore na komšijinom bombardovanom minibusu i položili ga na njegov pod – početak njegovog dugog puta ka oporavku. Ali kada su stigli na sigurno, par je pronašao poslednji, razorni udar ruske okrutnosti; trupe nisu samo uskratile medicinsku negu Lisovisku od sopstvenih lekara, već su blokirale i ukrajinsku pomoć.

Rodbina je pozvala hitnu pomoć na dan kada je upucan, a ona je stigla na 300 metara od njegovog skloništa kada su ga Rusi vratili.

- Da smo samo znali - rekla je Irina, zureći u svog povređenog muža, koji je mogao biti pošteđen većine njegovih strašnih iskušenja.

- Sami bismo ga odneli tamo - rekla je ona na kraju razgovora, prenosi "Gardijan". 

BONUS VIDEO: