SRBIJA JE PONOSNA NA NJIH: Ovo su naši BESMRTNI SPORTISTI - članovi Kuće slavnih!

Autor: Republika

Sport

15.10.2021

15:28

Juče je Srbiju obišla vest na koju je naš narod svakako ponosan. Naime, srpska teniserka Ana Ivanović je kandidat je za prijem u tenisku Kuću slavnih u Njuportu, u 2022. godini.

Pixabay

Tamo gde zaslužuju

Pored Srpkinje nominovani su Flavija Peneta, Kara Blek, Karlos Moja, a od prošle godine tu su i Huan Karlos Ferero i Lisa Rejmond.

Ana Ivanović je šampionka Rolan Garosa iz 2008. godine, kada je u finalu savladala Dinaru Safinu iz Rusije (6:4, 6:3).

Na prvom mestu WTA liste provela je 91 nedelju. Još dva puta igrala je finale na grendslem turnirima. Izgubila je u Parizu 2007. godine od Žistin Enan (1:6, 2:6), te u Melburnu 2008. od Marije Šarapove (5:7, 3:6).

Ivanovićeva je osvojila 15 WTA titula, igrala finale FED kupa sa Srbijom pretpevši poraz od Češke, a zaradila je tokom karijere 15.500.000 dolara. Od tenisa se oprostila 2016. godine. Posle toga se udala za fudbalera Bastijana Švajnštajgera sa kojim ima dvojicu sinova Luku i Leona.

Tanjug/AP

Ana Ivanović

Prema politici Kuće slavnih, nominacije važe tri godine, osim naravno u slučaju izglasavanja prijema u prestižno društvo.

Troje kandidata sa najviše glasova navijača dobiće dodatni procenat na onaj procenat koji im dodele novinari, istoričari i postojeći članovi Kuće slavnih. Kandidat sa najviše glasova navijača dobiće dodatnih tri odsto, drugi će dobiti dva, a treći jedan procenat.

Za prijem u Kuću slavnih, potrebno je da najmanje 75 odsto glasova bude potvrdno.

Početkom 2022. godine, biće objavljeni rezultati glasanja, a ceremonija prijema zakazana je za 16. jul sledeće godine u Njuportu.

Sve dok čekamo rezultate i nadamo se da će se Ivanovićeva naći tamo gde i pripada, predstavljamo vam sportiste iz Srbije koji su već zaslužili mesto u Kući slavnih. 

Borislav Bora Stanković

Starsport

 

Stanković je svakako jedno od najvećih imena u srpskoj, evropskoj i svetskoj košarci.

Bio je jedan od osnivača KK Crvena zvezda.[10] Igrao je za njenu prvu, najtrofejniju generaciju (1946–1948) i s njom osvojio tri prvenstva (1946, 1947, 1948). Zatim je igrao i za Železničar (1949–1950) i Partizan (1950–1953). Sa reprezentacijom Jugoslavije je učestvovao na prvom Svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Ajresu i kao i na Evropskom šampionatu 1953. u Moskvi. Ukupno je za nacionalni tim od 1948. do 1953. godine odigrao 36 utakmica.

Najbolje godine trenerske karijere je proveo u ekipi BSK, odnosno OKK Beograd. Sa njim na klupi ovaj klub je od malog kluba koji se takmičio u regionalnim ligama, izrastao u višestrukog državnog šampiona.[3] Bora je sa OKK Beogradom tri puta bio prvak Jugoslavije: 1958, 1960 i 1964. godine, a 1963. godine, OKK je bio prvak države pod vodstvom profesora Ace Nikolića.[3] Takođe je sa ovim klubom tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona. Radeći u ovom klubu Stanković je selektirao i stvorio šampionsku generaciju, predvođenu Radivojem Koraćem.[3]

Od 1966. do 1969. godine je vodio Kantu (tada pod sponzorskim imenom Oransoda Kantu) i sa njima je postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968).[11]

Od 1954. Stanković je bio predsednik Takmičarske komisije Košarkaškog saveza Jugoslavije, a potom od 1956. do 1966. generalni sekretar. Na mestu generalnog sekretara Međunarodne košarkaške federacije nalazio se od 1976. do 2002. Njegov boravak na ovoj funkciji obeležile su brojne promene (uvedena linija za tri poena, promenjena je dimenzija terena, vreme je počelo da se računa po četvrtinama, a ne po poluvremenima kao do tada…) ali se kao najveće dostignuće vodi uključivanje američkih profesionalaca (NBA igrača) u mećunarodnu košarku na Olimpijske igre 1992.[12]

Za vreme Olimpijskih igara 1988. u Seulu izabran je za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), na predlog tadašnjeg predsednika MOK Huana Antonija Samarana. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke 1991 godine, kada je uvršten u Nejsmitovu “Kuću slavnih” u Springfildu (Masačusets, SAD). Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u FIBA „Kuću slavnih“, koja je tada i otvorena.

Odlikovan je desetinama domaćih i međunarodnih priznanja. Pored ostalog, francuskim Ordenom Legije časti, Ordenom MOK, Nagradom „Svetski sportski lider“ Sportske akademije SAD, Oktobarskom nagradom grada Beograda…

Aleksandar Nikolić

Aleksandar Nikolić (Sarajevo, 28. oktobar 1924 - Beograd, 12. mart 2000) je bio poznati jugoslovenski i srpski košarkaš i trener. Zbog zasluga za razvoj košarke u bivšoj Jugoslaviji, Nikolić se često naziva "Otac jugoslovenske košarke".

Njemu u čast hala na Bogosloviji u Beogradu nosi njegovo ime.

Iako je tokom rata igrao košarku u Beogradu, po oslobođenju je bio deo novoformiranog kluba Crvena zvezda, zajedno sa Nebojšom Popovićem, Rašom Šaperom i Borom Stankovićem.[3] Nakon toga, s obzirom da je bio vojni obaveznik, nastupao je za selekciju JNA sa kojom je osvojio Jugoslovensko prvenstvo 1945. godine. Posle toga igračku karijeru Nikolić nastavlja u Partizanu (1945—1946) ali se posle samo godinu dana vraća u Crvenu zvezdu (1947—1949). Sa Crvenom zvezdom je tri puta osvajao Prvenstvo Jugoslavije (1947, 1948. i 1949). Kasnije je igrao i u Železničaru iz Čačka (1949—1950) i BSK Beogradu (1950—1951). Odigrao je 10 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.

Kao trener Nikolić je imao odnos pobeda i poraza 357 : 200 na klupskom nivou i 101 : 39 na reprezentativnom nivou. U Košarkašku Kuću slavnih Nikolić je uvršten 1998. godine.

Dražen Dalipagić

Starsport

 

Dražen Dalipagić zvani Praja (Mostar, 27. novembar 1951) je nekadašnji jugoslovenski košarkaš i srpski trener.

U Partizan je stigao leta 1971. godine, i do 1982. odigrao deset sezona u crno-belom dresu. U tom periodu je za Partizan odigrao 305 utakmica i postigao 8,278 poena, uz prosečno 33,7 poena po utakmici, pa je i dan-danas, posle više od 30 godina, ostao najbolji strelac u bogatoj klupskoj istoriji. S Partizanom je osvojio dve titule prvaka države i dva Kupa Radivoja Koraća. Igrao je i u Realu, Udinama, Veneciji (protiv Virtus Bolonje postigao rekordnih 70 poena), Veroni, a karijeru je završio u dresu Crvene zvezde.

Po završetku košarkaške karijere bio je trener, i vodio je italijansku Goricu, MZT Skoplje i beogradski tim Astra Banku.

Januara 2005. u Springfildu postao je član košarkaške Kuće slavnih. 

Vlade Divac

Tanjug/AP

 

U septembru 2019. godine, član kuće slavnih postao je i srpski košarkaš Vlade Divac.  

Proslavljeni srpski košarkaš i generalni menadžer Sakramento Kingsa Vlade Divac koji je tako postao četvrti predstavnik naše zemlje posle Bore Stankovića, Aleksandra Nikolića i Dražena Dalipagića.

Divac je igrao na poziciji centra u Slogi, Partizanu, Los Anđeles Lejkersima, Šarlot Hornetsima, Crvenoj zvezdi (dve utakmice) i Sakramento Kingsima. Bio je jedan od prvih Evropljana koji je zaigrao u NBA.

Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je dva svetska prvenstva u košarci, tri evropska prvenstva i dve srebrne medalje na Olimpijskim igrama.

Divac je, iako aktivan igrač, bio na položaju predsednika Partizana u periodu od 2000. do 2004.

Nakon završetka igračke karijere postao je skaut Los Anđeles Lejkersa i sportski direktor košarkaške sekcije Real Madrida. Divac se pojavio u manjim ulogama u nekoliko filmova i serija.

Divac se bavi i humanitarnim radom. Sa Žarkom Paspaljem, Aleksandrom Đorđevićem, Predragom Danilovićem, Zoranom Savićem, Dejanom Bodirogom i Željkom Rebračom osnovao je humanitarnu organizaciju Grupa 7. Divac je zbog svog humanitarnog rada postao ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija.

Uz nabrojane srpske stručnjake i sportiste koji su članovi Springfildove "Kuće slavnih", za narednu generaciju, kandidati su i treneri Željko Obradović, Božidar Maljković i posthumno Milan Vasojević, a od igrača Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Žarko Paspalj, i igračica Marija Veger Demšar. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Komentari (0)

Loading