ŠOKANTNA ISPOVEST SUPRUGE PABLA ESKOBARA: Znala sam za njegove ljubavnice i loša dela, ali volela sam ga do smrti!

Autor: Republika

Razonoda

01.06.2021

13:42

Marija Viktorija Henao je bila supruga Pabla Eskobara i svi su se pitali, kako neko može biti udat za kriminalca, ubicu? Ovo je njena ispovest.

printskrin
Marija Viktorija Henao

Marija Viktorija Henao je bila u braku sa Pablom Eskobarom od 1976. godine, pa do njegove smrti 1993. godine. Nakon njegove smrti, o Mariji se veoma malo znalo, ona se povukla u ilegalu. Mediji širom planete su se pitali šta se dešava sa suprugom Kralja kokaina?

Njena velika ispovest objavljena je 2019. godine kao knjiga "Gospođa Eskobar: Moj život sa Pablom".

Delove te knjige našli smo na sajtu Primer.com.au, koje vam prenosimo u celosti:

"Kako si mogla da spavaš sa tim čudovištem?" pitala me jedna od žrtava mog supruga, Pabla Eskobara. "Zašto nisi ništa uradila? Zašto ga nisi ostavila? Zašto ga nisi predala?"

- Ta pitanja su se verovatno muče hiljade ljudi. Odgovor je zato što sam ga volela, i iako će mnogima taj odgovor biti neadekvatan, istina je, jer je to razlog što sam ostala kraj njega do kraja njegovog života, iako sam se nebrojeno puta protivila  njegovim postupcima i odlukama. Svaki pojedini dan krajem 1980-ih i početkom 1990-ih bio je pitanje života ili smrti za sve Kolumbijce; svi smo bili taoci rata mog muža. Bila sam vrlo mlada, naivna i slepa za stvarnost, pa sam podlegla; Često mi je bilo prilično udobno, ali uvek je to bila udobnost rođena iz neznanja koje dolazi s tim što nemam pravo da gledam, razmišljam, odlučujem, biram ili preispitujem.

- Pabla sam upoznala kada sam imala samo 12 godina, a on 23 godine. Bio je prva i jedina ljubav u mom životu. Udala sam se za njega u crkvi, verujući da se bračni zaveti moraju poštovati. Odgojena sam u muškoj šovinističkoj kulturi u kojoj su žene učene da slede svoje muževe bez pitanja. Odrastala sam dok me je Pablo oblikovao da budem njegova supruga i majka njegove dece, da ne postavljam pitanja ili osporavam njegove izbore, da gledam u drugu stranu... Bio je prva i jedina ljubav u mom životu. Izdržala sam poslove, uvrede, poniženja, laži, usamljenost, racije, pretnje smrću, terorističke napade, pokušaje otmice moje dece, pa čak i duge periode zatvaranja i progonstva. Sve za ljubav.

- Ali nisam uspela da ga napustim, ne samo zbog ljubavi, već i zbog straha, nemoći i neizvesnosti šta će biti sa mojom decom i sa mnom bez njega. Čak sam se plašila da me najopasniji čovek u Kolumbiji ne povredi ako ga ostavim. Dvadeset i pet godina nakon njegove smrti, počela sam da pregledam sećanja ljudi koji su pretrpeli strahote rata trgovine drogom. Sada osećam neizmernu tugu i sramotu zbog ogromne boli koju im je moj muž naneo, žalim za mučnim posledicama koje su njegovi postupci imali po moju decu i mene.

Foto: Tanjug/AP

Kako sam postala gospođa Eskobar

29. marta 1976. godine moja baka nas je odvela u dom biskupa Palmire, monsinjora Jesus Antonia Castra. Naše venčanje je održano u šest sati u crkvi Santisima Trinidad u Palmiri. Moji roditelji nisu bili prisutni, a još manje moja braća i sestre. Ni tamo nije bilo nikoga iz Pablove porodice.

- Moja sreća bila je gorko-slatka jer me obuzeo strah od onoga što će uslediti posle: neodobravanja mojih roditelja, moje braće i sestara, čitavog komšiluka. Srce mi je bilo u grlu. U nekom trenutku tokom mise, Pablo, koji je izgledao veoma srećno, zagledao mi se u oči, nasmešio se i rekao: "Bićemo zauvek zajedno, ljubavi moja."

Moj bračni život počeo je tako što sam ujutro išla u školu, a popodne se vraćala kući da radim domaće zadatke, kuvam, čistim, perem suđe i popravljam Pablovu odeću. Nije to bilo ništa uzbudljivo, ali bila sam oduševljena novom ulogom. Ono što mi je bilo teško bilo je to što je gotovo odmah Pablo počeo često odlaziti, navodno zbog posla. Kakav posao? Nisam znala. Ono što sam znala je da su njegovi napori da zarađuje za život praćeni ženskarenjem. Tračevi o njegovim poslovima bili su za mene veoma bolni.

Priču koju sam sebi ponavljala je glasila ovako: "Svi muškarci su isti". Tada bih pomislila: "Pa neću ga valjda ostaviti zbog toga?!"

Zapravo, kada smo se venčali, njegova prošlost je sugerisala da je varanje moguće - tada sam odlučila da ga ne pratim, ne prisluškujem njegove telefonske pozive i ne proveravam da li ima ruž na košulji. Ko traži, naći će, kako se to kaže, a ja sam više voleo da ništa ne pronađem.

Pablo, ja - i njegove ljubavnice

24. februara 1977, nepunih godinu dana nakon što smo se venčali, rodila sam svoje prvo dete. Bila sam u četvrtoj godini srednje škole i tog dana sam išla u školu jer sam imala čas matematike i test engleskog jezika sa zastrašujućom profesoricom. Kada sam ustala tog jutra, osetila sam određene znakove da je beba na putu, ali nisam želela da propustim test. To pokazuje koliko sam bila nezrela, što svoje zdravlje nisam mogla postaviti kao prioritet.

Nekako sam dobila šesticu iz testa engleskog jezika, tek toliko da prođem. Kada mi je profesorica dala ocenu, jedva sam ustala:

"Profesorice," rekla sam, a glas mi je pukao zbog neprekidne kontrakcije, "moram da idem. Pukao mi je vodenjak" .

- Ne možeš da se izvlačiš na to, Viktorija - rekla je ne shatajući šta se dešava. Konačno, dobila sam dozvolu da ustanem i otišla sam peške dva bloka do majčine kuće, ali sam morala da stanem na svakih 10 sekundi zbog mučnog bola. Pola sata nakon što smo stigli u bolnicu El Rosario u centru Medeljina, rodila se beba, a do tog popodne već sam zvala svoje školske prijatelje da im javim vesti i kažem im da dođu da posete mene i mog sina, Huan Pabla.

Tokom sledeće decenije, Pablo je postao neverovatno bogat.

Novac mi je omogućio da završim svoje obrazovanje, putujem po mnogim mestima u Kolumbiji i širom sveta i pohađam najbolje škole dizajna enterijera i modne revije u Italiji i Francuskoj, jer je moj san, koji, nažalost, nikada nisam ostvarila, bio da budem poznati i cenjeni profesionalac.

- Ali kombinacija novca i moći gurnula nas je u vrtlog koji nam je onemogućio da sagledamo nesreću koja se približavala. Kada smo se preselili u Hacienda Napoles, prelepo imanje u regiji Antiokuia, to mesto je postalo epicentar Pablovog novog života. Za dobro i za zlo. Od samog početka, krenuo je - i uspeo - da tamo vodi nekakav dvostruki život: jedan sa porodicom, a drugi sa prijateljima i ljubavnicama. Naravno, uz to je imao i svoj posao koji je uvek držao podalje od mene.

Da bi se sastajao sa ljubavnicima, Pablo sagradio stan iza konjušnice, vrlo blizu glavne kuće; sagradio je i nekoliko kabina u udaljenijim oblastima, gde su ponekad bežali od nas, pa čak i kada smo svi bili u kući.

Tokom tog perioda noćnih klubova i izlazaka, sada znam da je Pablo imao brojne devojke sa kojima je uživao nedelju ili dve, čak mesec ili dva, ali ih nikada nije shvatao ozbiljno.

Sve se to promenilo jedne noći sredinom 1981. godine, kada je upoznao Vendi Čavariaga Gil. Njihova veza trajala je nekoliko godina, da bi se na kraju završila tragedijom (nakon što ju je Eskobar podvrgao prinudnom pobačaju, postala je doušnik, a on je potom naredio njeno pogubljenje).

- Sav naš život, uključujući i život porodice, Pablovih ljubavnica, pa i cele zemlje, naglo će se promeniti zauvek u noći 30. aprila 1984. godine, kada su ubice u Bogoti ubile ministra pravde Rodriga Lara Bonila , očigledno po naređenju mog muža, prenosi Kurir.

Atentat je označio početak narko-rata koji je dominirao zemljom u narednoj deceniji. Posle ovog događaja, Pablova politička karijera je zastala i na kraju je raspisana poternica za njegovim hapšenjem dok je vlada tražila da ga izruči SAD. Kao rezultat, često je bio u bekstvu ili se skrivao, što je imalo ogroman uticaj na nas kao porodicu.

Kada sam shvatila koliko sam se udaljila od brutalne stvarnosti koja nas je okruživala, bilo je prekasno.

Bila je sredina avgusta 1993. godine, a Pablo i ja, naša deca, Manuela i Huan Pablo, i devojka Huana Pabla, Andrea, bili smo zatvoreni u skrovištu poznatom kao plava kuća u El Pobladu.

Suprug i ja smo znali da kraj mora doći pre nego kasnije: naša trenutna situacija nije bila održiva. Smrt je virila iza ugla. Plava kuća je trebalo da bude naše konačno skrovište.

U subotu, 18. septembra 1993, Pablo je iznenada ustao i prišao mi, rekavši da treba da razgovaramo nasamo u jednoj od spavaćih soba na drugom spratu.

"Dušo, vreme je da spakuješ kofere svima", rekao mi je. "Svi ćete živeti u zgradi Altosa pod zaštitom vlade."

- Plakala sam i plakala. Bila sam zaljubljena u Pabla. Znao sam da je njegovo grubo ponašanje tokom poslednjih nekoliko godina izazvalo nesagledivo ludilo, ali i dalje me je silno mučilo što moram da napustim oca svoje dece da bih se spasla i da bih decu spasla.

Shvatila sam da ne postoji druga opcija. Bio je to trenutak razdvajanja, naše  poslednje zbogom. Moje suze nisu bile dovoljne. Konačno, u 11 sati noću, bilo je vreme da krenemo.

Oprostio se od Huana Pabla srdačnim rukovanjem i poljupcem u obraz. Kad je stigao do Manuele, počeo je da plače. Nikada ga ranije nismo videli da plače, a to nam je bilo neverovatno potresno. Tada sam ga poslednji put videla. Posle toga je živeo još 75 dana.

Komentari (0)

Loading