"DOM JE HOROR, MOGLO JE BITI I VIŠE MRTVIH!" Bivši negovatelj iz Tuzle progovorio o izgorelom Domu za stare: Bube u pelenama, krađe i zlostavljanje nemoćnih!

Irfan Salkić bio je deo osoblja Doma penzionera u Tuzli, koji je po završetku obuke za negovatelja u tu ustanovu došao na praktičnu nastavu. Nakon požara koji je odneo živote 13 štićenika Doma, klupko je počelo da se odmotava, a Salkić je hrabro odlučio da progovori za Avaz o uslovima rada i smeštaja koje je tamo zatekao.

- Pred sam dolazak naše grupe u Dom penzionera, mesec dana su nas pripremali predavači i bivša direktorka Crvenog krsta TK da su uslovi gore katastrofa, da ima bubašvaba. Čak je moja komšinica odustala od obuke jer je svoj prvi radni dan menjala pelenu štićenici i u njoj našla žohare. Rečeno nam je da sve što vidimo i što se bude dešavalo ostaje tajna, to je takvo pravilo, u suprotnom ćemo ostati bez diplome - započinje svoju priču Salkić.

Foto: Tanjug/AP Photo

Kaže, bili su mladi, nisu ni slutili šta ih čeka. Umesto tri planirana meseca, Salkić i deo grupe koja je s njim počela da radi u isto vreme, produžili su ostanak na devet meseci, jer im je bilo žao štićenika koji su prolazili kroz gnusne stvari.

- Gospodin Bakalović, nazovimo ga gospodin, jedan običan ljudski otpad, nečovek, sve vreme je odbijao svaku vrstu kritike ili bilo šta što bi moglo pomoći tim jadnim ljudima. Na sve mu se ukazivalo, bukvalno na sve. Ne postoje osnovni uslovi za rad. Kateteri se menjaju golim rukama pacijentima, presvlače se, kupaju golim rukama. Pacijenti nemaju peškire, maramice, higijena je katastrofa - ogorčeno prepričava Salkić.

Međutim, prvi i drugi sprat Doma penzionera, navodi, rezervisani su za pacijente "više klase".

- Tim pacijentima nemate pravo da uđete u sobu. Imaju poseban meni. Na četvrtom, petom, šestom i sedmom spratu smešteni su najteži pacijenti koji uglavnom imaju porodice u inostranstvu. I ta soba zaista izgleda super. To je kao neka reprezentativna soba. Poseta se strogo mora najaviti, a jedini razlog je taj da se pacijent, ukoliko je u teškom stanju, prebaci u dostojnu sobu, da bi posetioci videli da je, kao, sve u redu. Odgovorno tvrdim da su pacijenti zlostavljani, odgovorno tvrdim da higijena nije dostojna ni za psa lutalicu, a kamoli za jednog čoveka - rekao je Salkić.

Foto: A. Bešić / Dnevni Avaz

Potkradanje pacijenata

Dodaje da im je pretio i Bakalović kada je njih šest pripravnika stalo ispred njegove kancelarije kako bi tražili da se makar nabave ventilatori štićenicima, jer tada pacijenti nisu imali ni zavese na prozorima.

- Videli smo da su ventilatori bili po ceni od 13 KM i molili smo ga da ih kupi. Čekali smo ga dva sata ispred kancelarije dok je on usred radnog vremena sedeo u kafiću. Kada smo ga napokon dočekali, rekao nam je da bismo mogli ostati bez diploma ako se nastavimo mešati u njegov posao. Taj dom gore je horor - naveo je Salkić.

Prisjetio se pacijentkinje koja je jednom prilikom kleknula na kolena i molila ga da je izvede napolje da udahne vazduh, jer godinama nije izašla vani.

- Takođe, na samom početku rada, pratio sam pacijentkinju na Gradinu u sanitetskom vozilu. Imala je emboliju pluća, bila je puna vode. Kad sam se vratio u Dom, saznao sam da je umrla, nakon čega me glavna sestra pitala gde su joj stvari? Tada je nastao haos, medicinska sestra me napala jer joj nisam skinuo zlatni krst i zlatnu narukvicu - ispričao je.

Foto: Ahmet Besic / AFP / Profimedia

Odgovorno tvrdi da se od pacijenata masovno krade - od garderobe, nakita pa sve do hrane koju im donesu članovi porodice.

- Strogo nam je bilo zabranjeno da, na primer, kada neko donese dinju, isečemo pacijentu komad. Porodica donese hranu, sve to stoji na noćnom ormariću, a kada odu, sačeka se sat vremena, nakon čega nas pošalju da idemo čistiti, dok one u četiri sata izlaze s posla s punim cegerima - otkriva Salkić.

Agresivan pristup

Pacijenti su, tvrdi, bili zlostavljani na razne načine i uvek im se prilazilo agresivno.

- Ako je pacijent dementan, na primer, i odbije da jede, ne postoji fin pristup. Takvi pacijenti su uvek ostajali gladni. Nismo smeli puno da se zadržavamo kod pacijenata jer nas je bilo jako malo, koliko se sećam, oko šest negovatelja na 100 pacijenata. Jednom smo se dogovorili s jednom koleginicom koja je živela na selu da napravi pitu i donese pacijentima - kroz tugu se priseća Salkić.

Foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Salkić je na kraju rekao da mu je jedina želja da se nešto promeni.

- Ja sam s tim ljudima deo mladosti proveo i zaista me potreslo sve što se desilo, ali iskreno, kako se gore radi, iznenađujuće je što nema i više mrtvih - zaključio je Salkić.

Reprezentativni spratovi

Na naše pitanje zašto su nepokretni i teško bolesni pacijenti bili smešteni na šestom i sedmom spratu, odgovorio je da je stvar samo u prezentaciji Doma.

- Na prvom spratu ste imali pacijente koji zapravo nisu pacijenti, već štićenici Doma. Uglavnom su njihove porodice bile na nekim višim funkcijama ili poznate ličnosti. Negovateljima je bilo strogo zabranjeno da ulaze u njihove sobe; striktno se za njih brinulo medicinsko osoblje, pa su čak i higijeničarke imale posebna sredstva za čišćenje njihovih soba. To je reprezentativan sprat jer svako ko uđe i vidi to misli da je sve u redu - rekao je Salkić.

(Dnevni avaz)

BONUS VIDEO