PRVI SRPSKI TAJKUN UBIJEN U SAČEKUŠI NA SENJAKU! Eskobar mu dao čitulju, išao helikopterom da vadi KNELETA IZ ZATVORA!

Vest da je ubijen Radojica Nikčević (54), direktor Prve stambene zadruge "Šumadija" i osnivač prve privatne radio stanice u Beogradu "Pingvin", odjeknula je poput bombe pre 32 godine. Reč je o likvidaciji poslovnog čoveka, koji je bio blizak režimu tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a koji je uz pomoć jakih političkih veza obrtao ogroman novac. Pred smrt je govorio da je težak 50 miliona maraka, a znak prestiža bili su mu dijamantski prsten i čuveni roleks sat. Ovo ubistvo do danas nije rasvetljeno.

Nikčević je ubijen 7. oktobra 1993. godine. Kao i svakog jutra, on je u 8:15 parkirao svoj mercedes u garaži i uputio se ka sedištu preduzeća u Ulici Vase Pelagića na Senjaku. Mimoišao se s dvojicom ljudi obučenih u radničke kombinezone. "Radnici" nisu bili upadljivi jer su se u blizini izvodili građevinski radovi. Jedan od njih se posle mimoilaženja okrenuo i ispalio hitac iz "kolta 44" Nikčeviću u glavu.

Foto: Printscreen/rts

Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je ispaljeni hitac. Kada je stigao na mesto ubistva, ugledao je dvojicu "radnika" kako odlaze ulicom i ulaze u beli "jugo". Na asfaltu je zatekao telo direktora "Šumadije".

Jugo je pronađen nedaleko od mesta zločina, na kraju slepe ulice i policija je kasnije utvrdila da je bio ukraden. Na osnovu toga se pretpostavljalo da ubice nisu poznavale grad i da nisu iz Beograda. Policijska istraga nije dala nikakve rezultate, a ispitani svedoci, desetine prijatelja i poznanika ubijenog Nikčevića, nisu mogli da pruže nikakve podatke koji bi policiji omogućili da saopšti bilo kakvu informaciju o pomaku u rasvetljavanju zločina. Zbog toga se spekulisalo da je policiji zapravo stigao "signal" da Nikčevićevo ubistvo u skorije vreme ne bi ni trebalo rešavati.

Foto: Shutterstock/Standret, ST/Dragan Kadić

Osveta gazda Jezdi

Svih ovih godina kružile su tri navodne verzije o mogućem uzroku likvidacije Radojice Nikčevića. Prva kaže da je on veliki novac uložio u banku "Jugosakndik", koju je držao Jezdimir Vasiljević, poznatiji kao Gazda Jezda, koja je sedam meseci pre ubistva Nikčevića doživela slom, a Jezda pobegao iz zemlje.

Priča kaže da su propašću banke mnogo izgubili Nikčević, Batica Stanković i Nebojša Salatić. Svi su ostali zakinuti za po nekoliko miliona maraka, pa su navnodno odlučili da se osvete gazda Jezdi, ako im ovaj ne vrati novac. Spominjala se i otmica porodice Vasiljević u Italiji, ali dokaza nije bilo. Beogradom je kružila priča da je Jezda bio brži od njih, jer su za kratko vreme sva trojica bila likvidirana.

Foto: youtube.com/

Sumnjiva putovanja

Druga verzija o likvidaciji Nikčevića kaže da je ovaj moćni biznismen bio umešan u nekoliko sumnjivih poslova, koji su mu došli glave. U vezi toga spominjala su se i dva poslovna putovanja. Jedno je bilo u Maleziju, gde se Nikčević navodno dogovarao o kupovini nameštaja od pletenog pruća, ali su ti dogovori propali.

U drugom putovanju "čaršija" je našla glavni uzrok likvidacije Nikčevića. Putovao je u Kolumbiju, pa se pričalo da je otišao tamo da sa kolumbijskim narkokartelima sklopi dogovor o prebacivanju kokaina u Evropu i tada su u Jugoslaviji kružile glasine da se tamo sastao lično sa Pablom Eskobarom. Ovu priču dodatno je podgrejala čitulja koja se pojavila u dnevnim novinama, gde je kao ožalošćeni bio potpisan Pablo Eskobar, koga je kolumbijska policija dva meseca kasnije, posle potere po Medelinu, likvidirala. Da li je Pablo Eskobar zaista dao čitulju za Nikčevića ostala je večita enigma.

Foto: Tanjug/AP

Intervju u "Dugi"

Treća verzija o tome ko može da stoji iza ubistva Nikčevića kaže da je ovaj rođeni Nikšićanin, koji se izjašnjavao kao Srbin crnogorskog porekla, dao jedan sporni intervju listu "Duga", gde je napao ratne profitere i najavio "odmazdu države", koja to neće tolerisasti. Pričalo se da je nekome to zasmetalo i da je naređena likvidacija Nikčevića zbog tih izjava. Dokaza nije bilo ni za tu tvrdnju.

Četvrta teorija o smrti Radojice Nikčevića povezuje se sa navodnim preuzimanjem ljudi Đorđa Božovića Giške, ubijenog komandanta Srpske garde, kao i sa finansiranjem stranke Vuka Draškovića SPO. Ni za ovu tvrdnju nije bilo dokaza.

Sve četiri teorije, kako smatraju upućeni u tadašnja dešavanja, imale su samo jedan cilj i to da se Nikčević diskredituje, ali i da se zavaraju tragovi koji bi odveli do likvidatora i naručioca ubistva. Smatralo se da iza ovoga stoji neko mnogo moćniji i uticajniji, koji je mogao da ima koristi od njegovog ubistva.

Foto: shutterstock

Ono u čemu su svi saglasni jeste da je Nikčević do ubistva imao veliki broj poznanika kako u vlasti, tako i u opoziciji, policiji, ali i među ljudima sa one strane zakona. Drugovao je sa Radomanom Božovićem (predsednikom Savezne skupštine i srpskim premijerom), Milom Đukanovićem predsednikom Crne Gore, pokojnim načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije generalom Životom Panićem, pa i Aleksandrom Kneževićem Kneletom, kome je marta 1991. poverio komandu nad ekipom koja je trebalo da razbije studenstske demonstracije ispred Terazijske česme 1991. godine. Drugovao je i sa ubijenim šefom voždovačkog klana Goranom Vukovićem Majmunom, koji je likvidiran 1994. godine.

Ko je bio Radojica Nikčević?

Radojica Nikčević je bio direktor stambene zadruge "Šumadija", predsednik Košarkaškoh kluba Partizan, između ostalog i 1992. godine, kada je Partizan osvojio Evropu, zaljubljenik u aerosport i Rusiju. Sa Arkanom je drugovao i na sportskom, na ratničkom i poslovnom terenu.

Radojica Nikčević bio je rođeni Beograđanin, nikšićkog porekla, kako je sam govorio: "Ja sam Crnogorac srpskog roda".

Foto: Printscreen RTS

Radojica je, međutim, bio pripadnik klase ratnih profitera. Ova grupa ljudi, uz pomoć jakih političkih veza, akumulirala je bogatstva merena desetinama miliona dolara. Sam Nikčević je neposredno pre svoje smrti tvrdio da je težak 50 miliona nemačkih maraka. Svoje bogatstvo je voleo da pokazuje, a za to su mu služili izuzetno vredan dijamantski prsten i roleks sat sa dijamantima.

Posle završene Više ekonomske škole Nikčević se zaposlio u JIK Banci, i posle izvesnog vremena tu postao jedan od direktora. Za prinudnog direktira Stambene zadruge Šumadija, koja je bila pred likvidacijom, postavljen je 1985. godine i od tada počinje njegov uspon.

Zahvaljujući svojim vezama u struktrurama vlasti, ali i među zemljacima, obezbedio je nove poslove u elitnim beogradskim naseljima Senjak i Dedinje. Sedište firme vrlo brzo premešta iz baraka u Svetozara Markovića u novoizgrađenu poslovnu zgradu na Topčiderskom brdu, koja je u to vreme bila verovatno najlepša u Beogradu. Šumadija je obezbeđivala stanove za mnoge visoke policijske funkcionere.

Foto: ST/N. MANDIĆ

Pet godina kasnije osnovao je prvu privatnu radio stanicu u Beogradu, Radio "Pingvin", uspevši da vrlo brzo obezbedi dozvolu i frekvencije, što je u ono vrme bilo ravno podvigu.

Prema navodima američke Agencije za suzbijanje droge (DEA), upravo je Radojica Nikčević, "operativac DB-a i biznismen", sa Italijanom Đovanijem di Stefanom, koji se devedestih niotkuda pojavio u Beogradu i odmah dobio naš pasoš, putovao je i u Kolumbiju da bi Miloševićevim vlastima doveo izaslanike Pabla Eskobara, koji je tada još bio na čelu Medeljinskog kartela. Navodno, Nikčević se tada susreo sa Eskobarom.

Svu imovinu i firme koje je Nikčević posedovao nasledio je Đovani Di Stefano, koji je objašnjavao da time samo "ispunjava amanet svog pokojnog pobratima".

Bonus video: