"I SVAKO IMA NEKOG KOME RUKE PRUŽA..."! Porodica obeležila rođendan Petru Mitroviću, ubijenom u Duboni! PUSTILI BELE BALONE!

Petar Mitrović (25) iz Malog Orašja kod Smedereva, koji je teško ranjen 4. maja prošle godine u krvavom piru Uroša Blažića (21) iz Dubone kod Mladenovca i posle 50 dana lavovske borbe izgubio bitku za život, 12. avgusta je bio rođendan.

Njegova porodica nikako ne može da se oporavi od šoka, a na dan kad je rođen, kako se može videti na društvenim mrežama, zajedno su puštali bele balone u nebo na mestu gde je kobnog 4. maja 2023. sa svojim prijateljima mučki izrešetan. 

Foto: Printscreen/Društvene mreže

 

- I svako ima nekog kome ruke pruža, ja imam tebe ružo moja - stihovi su pesme koju je okačila Petrova majka Biljana na Fejsbuku uz fotografiju kako sa suprugom pušta balone u nebo.

Petar Mitrović je poznat po svojoj hrabrosti i predanosti, kako prema svojoj porodici i prijateljima, tako i prema svom selu.

Bilo je to veče kada je Uroš Blažić bez ikakvog razloga iz "kalašnjikova" pucao na okupljenu omladinu kod spomenika Ravni Gaj, ostavljajući za sobom jezivu scenu, sa krvavim i teško ranjenim žrtvama.

Foto: ST/Nikola Mutić, Printscreen, Društvene mreže

 

- Taj 4. maj je bio jedan sasvim običan dan, a onda je moj Peca uveče pozvao oca i rekao mu: "Tata, pobi nas čovek na Ravnom Gaju! Brže, brže!" - prićala je ranije Petrova majka.

- Bila sam u dnevnom boravku kada je moj muž izleteo iz spavaće sobe. Vikao je, a ja sam ga pitala ko ga je zvao, a on kaže: "Peca je. Kaže, tata pobi nas čovek na Ravnom Gaju! Brže!". Pitam se: "Odakle na Ravnom Gaju, trebalo bi da je u gradu?". Počela sam da vrištim... - rekla je tada potresnim glasom neutešna majka i opisala šta se sve dešavalo te noći za koju bi svi voleli da se nije ni desila.

Foto: Printscreen/Društvene mreže

 

Inače, njegova majka Biljana svaki dan provela je u bolnici, pružajući mu podršku i nadajući se da će jednog dana, zajedno sa njim izađi iz te ustanove.. Kako je ispričala, on se silovito borio, ali više nije imao snage.

- Jednog dana u bolnici nije hteo da priča sa mnom, zatvorio je oči. Držala sam ga za ruke, ali nije hteo da me gleda. Ja u njegovim očima sve vidim, a on verovatno nije želeo da shvatim šta se dešava, da vidim da više neće da živi, da više ne može da živi. Molila sam ga: 'Peco otvori oči, gledaj tvoju majku', a on je samo rekao: 'Ne mogu majka, ne mogu više'. To je bio ponedeljak, ponovo su ga priključili na aparate i onda je bilo iz dana u dan sve gore. Bili smo kod njega i tog petka 23. juna, sat vremena pošto smo otišli iz bolnice, zvala je doktorka da nam kaže da je gotovo - prisećala se Biljana nade, borbe i očaja poslednjih dana i sati sa sinom. 

Bonus video