MISTERIJA UBISTVA ALEKSANDRA KNEŽEVIĆA NI POSLE 30 GODINA NIJE RASVETLJENA: Romeo zakasnio samo pola sata!

 

Da se javio prijatelju na telefon, jedan od najžešćih momaka beogradskog asfalta devedesetih možda bi poživeo i duže od 21 godine. Telo Aleksandra Kneževića zvanog Knele nađeno je u sobi hotela "Hajat" ujutro 28. oktobra 1992, a njegova likvidacija nikad nije rasvetljena.

U noći ubistva zabeležen je telefonski poziv, nešto posle tri sata, na koji Knele nije odgovorio. Tražio ga je njegov blizak prijatelj Romeo Savić, ostavivši poruku na recepciji da mu se javi. Pretpostavlja se da je želeo da ga upozori da mu preti opasnost, ali je zakasnio, prema obdukciji kojom je utvrđeno vreme smrti, samo pola sata. Dve godine kasnije, mrtav je bio i Romeo. Imao je samo 24 godine.

Foto: www.facebook.com/legendedevedesetih

PRVI DIZELAŠ

Knežević, koji je, iako mlad, već gospodario podzemljem prestonice, nađen je u sobi 331. Likvidiran je s tri metka, koje su mu ubice ispalile u potiljak, najverovatnije dok je ležao na stomaku. Kako nije bilo tragova provale u sobi, verovalo se da je poznavao ubice jer im je otvorio vrata, a osim njihovih imena, misterija na koju nema odgovora i danas je zbog čega je na ogledalu te hotelske sobe krvlju ispisan broj 1. Pretpostavlja se da je to bila jeziva poruka: "Ti si prvi", nakon čega je usledila serija likvidacija, nerasvetljenih i posle 30 godina.

Žestoki momak o čijoj su se ludoj hrabrosti ispredale bajke, a koji i danas važi za začetnika takozvane dizel-kulture, rodio se i rastao u naselju Braće Jerković na Voždovcu, a zvanično je pripadao istoimenom klanu. Njegovo poznanstvo s Đorđem Božovićem Giškom, kriminalcem i osnivačem Srpske garde, osiguralo mu je dobro mesto u podzemlju i bilo odskočna daska za dalje bavljenje kriminalom kroz koji je gospodario gradom. Uskoro je i sam postao član Srpske garde, a nakon velikih demonstracija marta 1991. i telohranitelj Vuka Draškovića.

Više puta je ranjavan u vatrenim obračunima na ulici, a prvi put 1992, nakon sukoba i vređanja s Bjelopoljcem Milanom Jankovićem, koji ga je ispred poznatog kafića "Freska" u centru Beograda ranio u preponu. I to nije bio jedini vatreni obračun u kom je Princ Asfalta, kako su ga mnogi nazivali, učestvovao. Zbog opasnosti koje je vrebala sa svih strana, u jednom trenutku se čak i odselio u hotel "Hajat" da ne bi ugrožavao najbliže članove porodice, a upućeni tvrde da nigde nije išao bez oružja, pa makar to bio i manastir.

Foto: youtube.com/printscreen

PAKLENA PROBA

Mnoge urbane legende ispredane su oko ličnosti Aleksandra Kneževića Kneleta. Jedna od njih jeste ga je država stvorila, ali i da mu je došla glave. Navijao je za Crvenu zvezdu, slušao rep muziku i mogao da ima svaku devojku u gradu. O njegovom buntu ostale su da svedoče tvrdnje da na jedno oko gotovo da uopšte nije video jer je još kao dečak okinuo blic foto-aparata sebi u oko.

Njegov otac Dušan Knežević zvani Buca Al Kapone sumnjao je da mu je sina ubila država.

- Giški, Belom i mom sinu pretili su zbog SPO i Srpske garde. Deset dana pre ubistva imali su generalnu probu ubistva, kada su im upali u sobu i naterali ih da legnu s rukama na podu. U sobi su bili Knele i Mirko Bosanac. Specijalci su upali u apartman hotela "Hajat" i rekli im da legnu na pod. Potom su im objasnili da proveravaju alarmne uređaje, ali sam siguran da su u stvari proveravali kako će Knele reagovati pred policijom - ispričao je Buca.

Glas preko motorole: Knele ide sam

Dodatnu intrigu u slučaj ubistva Kneleta unela je izjava oca Dušana da mu je jedan prijatelj iz policije rekao da je kobne večeri, preko policijske motorole, preneta poruka: "Knele ide sam."

- Darko Stanojević je kobne noći bio u hotelu "Hajat". Pokušavao sam da dođem do Darka kasnije, da saznam šta se te večeri dešavalo, ali je i on ubijen u Nemačkoj. Niko nije dao odgovor na pitanje kako to da su kamere u hotelu otkazale i da su nestale trake sa zapisima svih ulazaka u hotel - rekao je Buca.

 

 

U sobi bila dvojica likvidatora

Bivši funkcioner beogradske policije, iz odeljenja za krvne delikte, radio je uviđaj.

- Ležao je na stomaku, upucan s leđa. Mislimo da su u sobi bile dve osobe, jedna, koja je očigledno imala nešto da mu saopšti i stajala je ispred njega, i druga, koja mu je stavila pištolj na potiljak i naterala ga da klekne na kolena. Na ogledalu je bio ispisan broj 1, što je možda bila poruka da je Knele prvi sa spiska za odstrel - objasnio je on.

Ljuba Milanović, tadašnji inspektor, mnogo godina posle ubistva otkrio je da je preko radio-veze javljeno: "Idi u Hajat. Ubijen je Knele." To se, kako je Milanović ispričao, nikad nije radilo, već su se inspektori upućivali na mesta zločina bez informacija o akterima.

Na Ostrog s pištoljem

Pored mnogih trendova koje je Knele postavio, bio je i onaj da svi tadašnji momci moraju da se slikaju ispred Manastira Ostrog, koji su zvali "rols-rojs među manastirima".
Ne zna se koliko je tačno puta on, najmlađa zvezda beogradskog podzemlja, posetio Ostrog, ali se zna da se i u ovoj svetinji pridržavao svojih pravila - ulazio je s oružjem, najčešće sakrivenim ispod trenerke.

KAKO JE ROMEO SAVIĆ GOVORIO O SEBI

Nisam kriminalac, otimam drogu od policijskih dilera

Romeo Savić, Kneletov prijatelj, takođe nije dugo poživeo. Sve vreme je tvrdio da nije kriminalac i da prodaje samo drogu otetu od dilera koji su navodno radili za policiju.
Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma "Vidimo se u čitulji" i knjige "Kriminal koji je promenio Srbiju", da bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je:

- Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a akobogda, imaću ih i više.

Devedesete godine, posmatrano iz današnjice, bile veoma čudne: kao što su danas u modi starlete, tada su kriminalci punili novine intervjuima. Romeo Savić je u svojim javnim istupima govorio:

- Otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam da to radim onim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao u toj želji, ali kunem se da niko normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam otimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca... Ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je i to mnogo koštalo.

Foto: instagram.com/printscreen

Bio je Beograđanin, ali je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, gde mu je živela devojka. Objašnjavao je da ga je to robinhudovsko suprotstavljanje dilerima u policiji koštalo:

- Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo. Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila.

Okolnosti njegove smrti nikad do kraja nisu razjašnjene: 8. novembra 1994, u tri sata posle ponoći, dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama. U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana.

Jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala. Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina. Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci-dileri.

Priveli ga, pa povukli zahtev

Posle rušenja Miloševićevog režima, ispostavilo se da je Državna bezbednost raspolagala s nekoliko stotina kilograma droge. A još 1994. Romeo Savić uporno je ponavljao da ulični prodavci droge rade za dilere koji u Ministarstvu unutrašnjih poslova rade kao inspektori. Posle jednog njegovog intervjua pozvali su ga u MUP i od njega zatražili da demantuje svoje optužbe. Odbio je, a urbana legenda kaže da im je rekao da svoju izjavu samo može da dopuni imenima policajaca koji sarađuju s narko-dilerima. Tada su povukli svoj zahtev.

BONUS VIDEO