DA GA NISAM PREBACIO, KER BI NAS OBOJICU RASTRGAO! Trener heroj otkrio detalje napada pitbula na dečaka: Rekao sam "Skači preko ograde"!

Tinejdžer L. S. (16) iz Lazarevca kojeg je juče, tokom treninga ekipe Borac iz ovog grada, napao i povredio pas rase pitbul (još nije poznato da li je u pitanju lutalica), je dobro. Povrede, ugrizi i posekotine su mu sanirane, ali je sve moglo biti daleko gore, priča za Telegraf.rs trener ekipe Željko Petronijević koji je svedočio samoj sceni, i na kraju, tokom borbe sa podivljalim psom, spasio dečaka težih posledica.

On je za Telegraf ispričao detalje drame koja se odvijala iza glavnog terena FK Kolubara, na igralištu sa veštačkom travom, opasanim žičanom ogradom u koji je pas uspeo da uđe i da napravi haos.

Povređeni dečak je dobro!

- Pravo da vam kažem, dete je, Bogu hvala dobro, kako je moglo ispasti! - glavni je utisak Petronijevića posle svega.

- Na kraju je zadobio ogrebotine, tri-četiri onako malo duže, ali nisu duboke, na desnoj nozi dole kod pete. I dobio je jedan ugriz baš blizu Ahilove tetive, uplašio sam se da mu ne pokida tetivu, onako malo je dublje, nije bilo za ušivanje. Sinoć je išao u Tiršovu da to sve očiste, i poslali su ga danas da provere da li je zarazno kuče, dobio je lekove za bolove, antibiotike, javio mi se, dobro je... Ima male bolove i mali otok, ali dobro je kako je moglo biti. To je sve odlično prošl - sabira utiske trener Petronijević.

Kako se sve odigralo, odakle je pas došao, kako je ušao među decu, u detalje nam je ispričao ovaj učitelj fudbala.

- Imali smo trening u 16:30, to se desilo oko 17:30, 17:45, pred sam kraj termina. To kuče je došlo tu, ne znam da li znate kako izgleda "veštak" ovde. Postoji atletska staza, pa unutar atlestke staze postoji ograda koja ograđuje veštački teren gde smo mi. I mi smo počeli da radimo, to kuče je došlo već pet miuta pošto smo krenuli sa treningom na toj atletskoj stazi. Tad sam pomislio da je verovatno došao sa nekim od ljudi koji stoje na tribini, koji čekaju svoju decu da se završi trening, da su ga pustili da se istrči, pa će ga posle vezati i odvesti.

Pas, lutalica ili begunac, je ubrzo počeo da pokazuje znake uznemirenosti.

- Skakao je na tu žicu, i skakao, i skakao... Ja sam na početku mislio da ga verovatno iritira lopta koja ide levo-desno, da je za njom skakao. Mi smo nastavili trening do samog kraja, moj kolega Igor, koji je isto imao termin sa mnom, on je njegovu decu pustio možda pet minuta pre mene da izađu. Mi smo ostali da odradimo još dva lagana kruga za kraj, da se relaksiramo, da završimo. I verovatno kad su prethodna deca izašla ostavila su otvorenu kapiju. Pas je ušao u igralište.

Tad je počeo haos i borba za život protiv zveri.

- Ker se odmah zaleteo na decu koja su trčala krugove i na početku je, meni se bar tako činilo, samo skakao oko njih, nisam primećivao da je bio nešto ratoboran. I sreća, kako su došla deca kod mene, gde je stadion glavni, pas polako počinje da skače na to jedno dete, na Luku (koji je napadnut), i on još onako u igri mu je kaže "beži, beži od mene", ali pas ne uzmiče i uspeva da ga ujede za marker.  Mali Luka, tako se zove dečko, kreće da ga gura, kaže "beži od mene ludače, beži". Već sam tu video da to više nije igra. Prilazim, guram kera, ali ker ne reaguje, gleda pravo u Luku, ponovo kreće i ujeda ga za šorts. I pušta ga. Prilazim, guram ga, pa ga gađam loptom, mislim se možda će krenuti za loptom, međutim ništa, on se opet okreće ka detetu, i skače na dete. Dete se izmiče, ker ga promašuje ustima treći put, ja prilazim ponovo, guram pseto ka žici, međutim vidim ja da on ne odustaje i kažem dečaku: "Luka, srećo, skači preko ograde, nema druge". Znači, ostali smo samo on i ja, ostali dečaci su krenuli da izlaze - prepričava Petronijević pravu dramu koja se pretvarala u horor i borbu za život.

Situacija je bila krajnje uznemirujuća, dečak je morao biti sklonjen van igrališta, a Petronijević je to uspeo da uradi nadljudskim naporom. Spasao ga je u poslednji čas!

- Dečak se popeo na ogradu, visoku, ali tanka je žica, možeš lako da se nabodeš i hvala Bogu da nije. Prelazi, jednu nogu prebacuje, druga mu ostaje, nije mogao odjednom obe. I čoveče, pas se tad zaleće, hvata ga ustima za nogu, a znate kako pit bulovima vilica blokira kad zgrabe nešto, i ne puštaju. Kreće da ga grze, Luka vrišti, ja više ne mogu da ga sklanjam. Zalećem se i udaram ga nogom iz sve snage. Tad ga je tek pustio, prilazim i bacam dete rukom preko te ograde. Luka je preleteo, pao je tamo, sav se izlupao kad je pao, ali je barem bio na bezbednom. Tu se i pas malo pogubio, pustio je Luku... Okrenuo se tad ka meni, šutnuo sam loptu ka njemu, i onda je on krenuo na mene. Sreća, iz jednog poteza preskočio sam tu ogradu, međutim on je i dalje gledao to dete tamo iza ograde. Nešto je baš njega pikirao, ne znam šta se desilo.

Moguće zbog markera?

- Jeste, može biti, ja vidim onda dete, podižem ga sa nekim malim koji je bio tu. Pitam roditelje da to slučajno nije nečije kuče, oni ljudi kažu "ne, ne, nije niko od nas". Okrećem se, gledam, malo dalje, na drugoj strani "veštaka", dvadesetak dece od sdam-osam godina sa trenerima koji su radili. Stoje tamo, gledaju, uplašeni. Mislim se, ako ker krene na njih, niti imaš čime da ga zaustaviš, sila je to, treneri kao i ja imaju čunjeve, markere i lopte, nema motke, nema ništa. Međutim, vidim da pas i dalje snima nas dvojicu. Počinjem polako da šetam levo-desno po altskoj stazi i on počinje da prati mene. Idem tako levo-desno, a u isto vreme kažem onim trenerima da sklone decu, ima tamo jedna prolaz, da odu, da se pas slučajno ne okrene ka njima. Sreća, prebacili su ih.

Tu je već bilo jasno da ker ne može više nikog da povredi.

- Krenuo je da izlazi sa igrališta, ali mu nisam dao, zatvorio sam kapiju. Odšetao je na kratko do sredine terena, ja sam krenuo ka svlačionici i pustio vrata od kapije, pa se on vratio ka kapiji i počeo da gura glavom. Uspeo je da otvori kapiju, izašao je i krenuo da ruši oko kola gde su bila deca, oko svlačionica. Bio je tu jedno pet do deset minuta i potom se konačno izgubio. Uhvatio sam povređeno dete, obukao ga, odneo u Dom zdravlja... Boga sam molio da nije ker usput još nekog napao. Došla je brzo potom policija, uzete su izjave. Neka mi je žena prišla, rekla "svaka čast na hrabrosti". Pomislio sam tada, druže, koja hrabrost, odsekao sam se! Da nisam uspeo malog da prebacim kad je bilo kritično, da smo obojica pali unutar igrališta, ker bi ili mene ili njega rastrgao. Imam i neke rasekotine, ali ništa strašno. Kažem, opet, Bogu hvala, dobro se završilo kako je moglo biti - završava, gotovo u dahu, trener kadeta Borca iz Lazarevca ovu priču sa srećnim krajem.

BONUS VIDEO: