Umirem danima, a ne mogu da umrem, zovi policiju! Posle 50 godina čovek iz Knjaževca na samrti priznao jezivi zločin

Foto: pixabay.com

Foto ilustracija

Ovih dana "Novosti" su, ipak, osvetlile epilog stravične priče koja potresa i upućuje da nema sudnjeg dana dok se duša ne oslobodi tereta.

- Umirem, danima, a ne mogu da umrem - gušeći se, ovim rečima, I. S. probudio je telefonom svoju suprugu i pozvao je da prvim šinobusom dođe kod njega u zaječarsku bolnicu. Kada je stigla, rekao joj je:

- Idi u policiju i ispričaj. Ja sam ubio Zagorku. Svedočila je protiv mene. Samo je ona videla da sam izbio oko onom momku dok sam bio u lovu. Govorila je istinu. A, ja joj obećao da ću joj se osvetiti. I, ubio sam je. Onim mojim karabinom, sa bajonetom na vrhu. Oružje sam, potom, bacio u jamu. Molim te, požuri i prenesi im to!

 

 

Žena I. S. je otišla u policiju, dala izjavu i patrola je krenula. Kada su, međutim, stigli u zaječarsku bolnicu, I. S. nije bio živ. Bio je to kraj dvodecenijske potrage za počiniocem gnusnog zločina nad Zagorkom Milenković. Istraga je utvrdila prostrelne rane iz karabina i ubode noža u predelu grudi. Kako bi se otkrili motiv zločina i počinilac, privedeno je i ispitano oko tri stotine ljudi, oduzeto i veštačeno njihovo oružje, obavljene su čak tri ekshumacije. Pod istragom je bio i - ubica, u selu poznat i upamćen po bahatosti, od koga su mnogi strepeli i sklanjali se.

- Službenu belešku policije sa izjavom supruge I. S. čuvam gotovo tri decenije - govori Mirjana Jovičić (72), sestričina ubijene Zagorke.

 - Mene i sada progoni sećanje na tu noć, kada se od stada nije vratila kući. Pamtim kako su tetka i teča, sa fenjerima, izbezumljeni tumarali pašnjacima i dozivali je. Celo selo se podiglo da je traži. Našli su je sutradan, oko podneva. Sumnjali su da je stradala zbog lepote... Umrli su, nisu saznali istinu. Da li bi im bilo lakše da jesu?

Istina je lek - Gorka i teška istina nije teret samo za onoga koji je nosi u sebi, ona je teret i onima koji su je uporno i bezuspešno tražili - govori Mirjana Jovičić. - Kada je iznesemo, oslobađamo i sebe i njih. Sa istinom, rane lakše zarastaju.

Zašto je Mirjani Jovičić bilo potrebno tri decenije da, ovih dana, konačno iznese epilog ove stravične priče? Da li je shvatila značaj istine koju ne treba odneti u grob?

- Ispričala sam, sad mi je lakše - kaže nam Mirjana. - Nije lako istinu nositi u sebi, trebalo mi je ovoliko vremena da skupim hrabrosti i sve ovo kažem. Vi, možda, ne razumete... Ako nekome smrt potpiše nevinost, stigne brže od kazne i presudi mu, zločin je - nerešen. I, šta ostaje porodici žrtve? Da se pomiri, mada istinu zna? Da se ne miri? Ja sam odlučila da se ne mirim.

Mirjana Jovičić pali sveću ispred mermernog spomenika, na kojem je fotografija mlade, žene.

- Zbog vas sam poranila, mada svakog 28. avgusta palim sveću - kaže nam.