Jovan se predozirao ekstazijem i umro: Posle godinu dana, ispovest njegove majke otkriva tešku istinu, evo koga ona krivi za sve!

Foto: Republika

Jovan Paunović

Njenu ispovest prenosimo vam u celosti:

- Pre svega želim da kažem da, iako sam radila kako sam najbolje umela, smatram sebe najodgovornijom. Jovan je veče pre kobne noći slavio punoletstvo. Bio je presrećan. I ponašao se kao pravi domaćin. Nije bio pijan kako se to očekuje. Nikad nije bio pijan. Drugovi kažu da je uvek posle pola piva morao da šeta jer nije baš podnosio alkohol.

Sutradan je otišao na još jedno punoletstvo, kojih je te godine bilo svakog vikenda, budući da je to taj uzrast. Bili smo na vezi do 01.30 i bilo je sve u redu. Trebalo je da spava kod druga da se ne bi sam vraćao kući.

Pozvala sam ga oko 9 sledećeg jutra da mu javim da dođe po ključ kod mene na posao. Javila se nepoznata devojka i rekla da je na VMA na toksikologiji, pijan i drogiran. Bila sam u šoku i neverici.

Upravo zbog čestih žurki, a slušajuči ljude čija su deca sličnih godina, kupovala sam testove na narkotike isključivo preventivno. Uvek su bili negativni... Na VMA je usledio novi šok. Predaju mi Jovanove stvari... On je na aparatima za disanje, prekriven ledom zbog previsoke temperature.

U komi. Doktorka sa preko 30 godina staža kaže da tako nešto nije videla. I da je sve u Božjim rukama. Dobijam nešto za smirenje. Mislim se - daću mu bubreg, pluća, srce; to je kriza, ali će se prebroditi. Mlad je, jak, sportista.

DRUŠTVO GA OSTAVILO DA UMRE Jovan Paunović je bio sportista koji nikada nije probao narkotike, do kobne večeri, na jednom splavu kod Brankovog mosta. Izlazak u grad i noćni provod sa društvom bio je koban, nažalost zbog dokazivanja pred društvom. Jovan je najpre pao nepomičan, da su sumnjali čak i na samoubistvo, jer je količina ekstazija u krvi bila ogromna, čak pet puta veća od smrtonosne. Alkohol i psihoaktivne supstance učinile su svoje. Niko nije bio pri sebi. Kada se srušio se na zemlju, niko nije slutio na najgore. Zvali su obezbeđenje, koje ga je iznelo sa splava. Strah i panika su usledili. Jovan je seo na kej, a onda se srušio na leđa i ostao nepomičan. Celo društvo bilo je prestravljeno, toliko da niko nije pozvao ni hitnu pomoć. Svi imaju po 17, 18 godina. Nisu znali šta da rade, a nažalost ni obezbeđenje nije shvatilo da je mladić na samrti. Policija i Hitna te noći su zbog Jovana primili između pet i šest poziva, verovatno od raznih prolaznika koji su videli mladića u vrlo lošem stanju. Policija ga je oko 5.30, zbog stampeda dece koja izlaze sa splava, jedva locirala. Ležao je na travi, zgrčen, imao agresivne trzaje, a bio je svestan sve vreme do bolnice.

U 15 sati nas puštaju još jednom kod njega. Temperatura spada, ali sve ostalo je jasno. Ne želim da verujem. Zovemo sve koji mogu da pomognu, čujemo za lek koji se daje u takvim slučajevima, ali kažu da je za Jovana kasno. U 21.15 javljaju nam da je preminuo posle tri reanimacije. Narednih dana se ne sećam jer sam bila na injekcijama i infuziji.

Znam samo da nisam bila majka narkomana, iako verujem da je radoznalost dovela do toga da proba ono što je danas "in". Takođe sam sigurna da se ne radi o velikom broju tableta, već o razornoj moći hemije koja je smućkana u kućnoj radinosti, a što pokazuju rezultati obdukcije.

Vrlo je važno da mladi shvate da je upravo to prva smrt: ako ne odmah, a ono kroz neko vreme, kad postanu zavisni. Jer je to hemija koja donosi osećaj prelepog stanja, blaženstva. Ali kada dejstvo prođe počinje blaga, pa sve jača depresija, koja vas vodi ka novoj tableti.

Takođe je opasno upravo to što je jeftina, a ne može se ispratiti ko je i kako je pravi."