SEĆANJE NA LJUBAV: Poklon Republike za najlepšu priču

Foto: pixabay.com

Najmanje sam joj pripadao, a najviše me volela.

Bila je ničija, najviše moja, najmanje srećna, ali sa najlepšim osmehom. Godine su prošle, druge devojke su se nizale, ona je ko zna čija, ali sećanje na taj osmeh i dalje ne bledi.

Imala je nešto tužno što je nosila sa sobom, nekad sam osetio njenu bol. Često bih je uhvatio ćutljivu i zamišljenu kako sedi pored prozora i gleda negde, u prazno. Čim bih je prekinuo u razmišljanju, njene krupne zenice zagledale bi se u mene i osetio bih kako me hiljadu nežnih dečjih ruku grli, takvu toplinu. A onda bi se desio osmeh. Usne bi se raširile, provirile rupice na obrazima i kao da joj se celo lice osmehivalo. Zatim bi nežno, pomalo tužno oborila pogled i glavu pomerila u stranu. Takvi su bili njeni osmesi. Čarobni, topli, pomalo tužni, neobični i sada dragoceni meni.

Mislim da nikad nije saznala koliko sam je voleo, a jesam. Voleo sam njene male ruke i duge kike koje padaju niz leđa. Voleo sam njenu nevinost deteta i stidljivost. Znao sam da sam joj prvi i da je niko nije imao kao ja. Bog me nagradio sa njom, a nikad nisam shvatio kako sam tu nagradu zaslužio.

Foto: pixabay.com

I postoji još jedna stvar koju i dan danas ne shvatam, zašto je ona izabrala baš mene. Dao sam je drugima, a na kraju sam shvatio da se ja još nikom nisam dao. Pripadam njoj i tom njenom čudnom svetu. Vodio sam ljubav u najlepšim hotelima i stanovima, a srce mi je ostalo u njenoj maloj garsonjeri. U mirisu kafe, njenim cvetnim šoljicama za čaj, različitim tanjirima i malom krevetu.

Tek sad kad sam ostao sam, shvatio sam koliko mi je dragocen taj osmeh bio. Setim je se često, gotovo svakodnevno. Kad hodam Beogradom, kad vidim zaljubljen par i sneg. Znam kakav šal bi nosila dok bi u ruci držala toplu čokoladu u papirnoj čaši. Znam da bi se nasmejala prvim pahuljama, a sad valjda neko ume da voli taj njen osmeh.

I dalje se nadam da ću je negde sresti. Sa nekom borom oko očiju više, možda tuđu, možda drugačiju, ali nadam se srećnu. Nadam se da me neće videti, jer ne znam šta bih joj rekao. Ne znam kako bih podneo njen pogled, ne znam šta bih rekao tom nekom pored nje. Voleo bih samo da znam da li se i dan danas onako smeje.